Скидам капу ономе ко је рекао: „Срећа је у малим стварима.“ Скидам му капу за свако слово у овој наизглед ситној, али опет величанственој мисли. Смешно је то што ову мисао узимамо у уста тек онда када се попут хрчкова накупимо ствари које нас обузму и од којих постанемо незасити. Испрва се водимо овом мишљу, али не схватамо њену праву смисао. Мислимо да се у свакој ситници која нам заблиста крије срећа, те возећи погрешном страном улице почнемо сакупљати гомилу ситница у којима се "крије" срећа у нади да ћемо скупити велику срећу. Али, шта вреди птици силно перје ако не може да полети? Када нам ветар одува бар један лист са тог дрвета среће, падамо у очај дубљи и већи но десет таквих срећа заједно. Само, ни то није довољно да схватимо како нам то дрво није пружало хлад, но нас је више грејало од самога сунца. А опекотине нису ни мало пријатне. Зато треба да се захвалимо сваком ветру, макар и поветарцу, који дуне на наше дрво, јер нам сваким својим таласом разбија све више окове којима су нам привезане и ноге и руке. Захвалите се ветру када их разбије и пустите га нека вас још више својим чаробним дахом вине у небеса. Певајте и причајте другима о својој слободи. Причајте им и нека им ваши окови буду за наук, да уживају у малим стварима. Неки ће вам се смејати, можда чак и вређати, али ви останите смирени попут планиског поточића који одрања и чврсте стене.
