Између три и четири

Знаш, има нешто у овом периоду између три и четири. Некако тад је град најлепши. Најлепше носи своја светла, своје излоге, своје опушке и бачене конзерве, опало лишће и опале парте са дрвећа. Можеш да уживаш у њему док ти у глави, за клавиром, седи Том Вејтс и свира добри стари блуз. Шеташ полако и за собом остављаш претходни дан за који си превише живахан и пун енергије, а улазиш у нови, уморан и способан једино да легнеш у кревет. Мисли успоре. Страсти набујају. Свет утихне. Као да упаднеш у неку зону сумрака, неки временски процеп. Тај сат између трећег и четвртог је сат свих уметника. Свих сликара и певача, свих музичара и плесача, глумаца и глумица, поета и боема. Тих сат времена представаља једну годину, сваких 15 минута једно годишње доба, сваких пет минута један месец, а свака секунда нови живот. Стари кажу да тад светом ходају духови и утваре,а мој деда је говорио да тад улицом једино ходају барабе и пси луталице. Истина је оно што причају легенде сакривене у пукотинама на путу. Има нешто у овом периоду између три и четири, када ноћ у пуној слави и снази пада као ратник у нешто непознато и нестаје попут сећања на цвет са гране трешњиног дрвета. А кад ноћ у свом величанственом чину испари, роди се нови дан. Невин без икаквог знања о оном што се десило само секунду пре. Знаш, има нешто у овом периоду између три и четири...