Дигитално око

Селфи, селфи, селфи, слика хране, слика пића, селфи, селфи, селфи, слика патика, слика шминке, спонтана слика, слика онога, слика овога, селфи, селфи... Чуо сам давно, како су староседеоци Америке веровали, да вам фотографија може одузети душу и оскрнавити духовни мир. Тада ми се то чинило као обична бесмислица, као пуко схватање простог народа, али сада... Сада је то све, само не бесмислица и пука лудорија. Погледајте на хиљаде, милионе слика које називамо селфи. Шта је то него обична жеља за славом, да нас виде, да нас хвале на улици, да у нас гледају као у мала божанства ? Исто тако је ту и страх да се не заборавимо. Када већ нисмо ништа урадили, да нам се лик не заборави. Тужно је то што нам то исто друштво, које намеће бележење наших осећања, отупљује та иста осећања до мере која се не може замислити. Полако оно људско око, ма какво оно било, замењујемо оним дигиталним. Уче нас да пред њим нема ниједне тајне, да се њему слободно можемо исповедити. Говоре како је оно једини јемац, да ће нас упамтити и да нећемо пасти у заборав. Тако, ми неуки му се у потпуности предајемо. Оно бележи сваки тренутак наше среће, туге, усамљености, мржње...  А слике ? Слике остају у том једном великом албуму, који ће за неколико година бити у некој од фиока, покривен прашином и обложен паучином. Не верујете ? Узмите све те слике, ма колико год да их је. Узмите барем шачицу тих слика. Погледајте их. Свака је иста, свака је ништа друго до жеље. Жеље да сам само ја центар света, да сам само ја јебено битан и да све оно што ја не видим или мени није интересантно, не постоји. Можда ја стварно претерујем око ове ствари, можда. Ако толико претерујем, онда је и стварност стварна само онолико колико ми мислимо и можда је она стварно онаква какву смо је створили у својим главама. А, да ли је то тако ?

Просто ми се завукла у срце

Испрва болови помисли на раздаљину између нас су били стравични, мада сваки сусрет након тих мисли је био као додир анђела, што она и јесте. Њена лепота се не може описати ни једном речју. Сумњам да би ми за то помогле и стотине, па макар и хиљаде. Исто тако њеним очима се не може поредити ниједан сјај драгог камена. Афродитом се може назвати, али и то је благ назив спрам лепоте коју поседује. А осмех. Осмех мир за разјарену душу јестe. Волим како прича, како се смеје, како пева. Волим да је волим.

После толико хлађења и поновног бацања мога срца у ватру, љубав је очврснула попут челика. Мислим да је то сада много више од просте младалачке заљубљености која нестане са првим летњим поветарцем. Помисао на њу није више тако обичан, иако никад није само пуха помисао био, али сада је то много веће. Она је сада попут помисли на анђела који ме стално проматра и који ми спашава живот од засигурне смрти.

Просто ми се завукла у срце, где је урезала своје име да стоји ту заувек.