Испрва болови помисли на раздаљину између нас су били стравични, мада сваки сусрет након тих мисли је био као додир анђела, што она и јесте. Њена лепота се не може описати ни једном речју. Сумњам да би ми за то помогле и стотине, па макар и хиљаде. Исто тако њеним очима се не може поредити ниједан сјај драгог камена. Афродитом се може назвати, али и то је благ назив спрам лепоте коју поседује. А осмех. Осмех мир за разјарену душу јестe. Волим како прича, како се смеје, како пева. Волим да је волим.
После толико хлађења и поновног бацања мога срца у ватру, љубав је очврснула попут челика. Мислим да је то сада много више од просте младалачке заљубљености која нестане са првим летњим поветарцем. Помисао на њу није више тако обичан, иако никад није само пуха помисао био, али сада је то много веће. Она је сада попут помисли на анђела који ме стално проматра и који ми спашава живот од засигурне смрти.
Просто ми се завукла у срце, где је урезала своје име да стоји ту заувек.
Нема коментара:
Постави коментар