Одлучио сам и то данас за доручком. После треће чашице, после седам дана размишљања и након једне дуге године пропадања. Одлучио сам. Убићу страшну неман, петог јахача апокалипсе, која ми је попалила и порушила дворе. Убићу курвиног сина. Убићу Купидона. Узећу пушку са тавана, што ми остаде у аманет од предака. Пресудила је многим Турцима и Швабама, вала ће се наћи места и за једну божанску, златну црту на њеном кундаку. Ако се јадна у прах, од старине претвори, голим ћу га рукама задавити и тако му живот прекратити. Да га научим једном за свагда, да се мамуран послом својим не бави. Нека оде код оптичара, ако не види, а ако се на године вади, пензија ће га свим срцем пригрлити. Уф, што сам гладан. Него, где сам оно стао ? Ах, да. Кад му одем тамо, свашта ћу му рећи и за оно што је било и за оно што ће бити. Не буде ли ме послушао, свакаквог ћу белаја начинити. Е, што сам гладан. Морам нешто појести. Послужите се и ви. Шта сам оно хтео још да кажем ? Јесте, ако неким случајем жив не успем, нека се не заварава и мртав ћу га гањати ! Нећу се смирити, док рачуне не средим. Ала ми се сад приспавало. Знате шта, морам ја мало да прилегнем.'Оће тако човеку санак на очи после јела. А Купидон ? Који Купидон ? А, тај. Ма, много ми се спава, не могу сад да се бакћем са њим. Све ће се то некако и без мене решити.
Поподневна је дремка паметнија од вечерње !
Нема коментара:
Постави коментар