Ту испред цркве

"Устај мрцино !", виче неко. Протрљам очи, отворим их и угледам ново јутро. Свеже, лепо, са капљицама росе којима ме је бесно пробудило или су то пак били улични чистачи када су својим шмрковима спирали прљавштину ноћи са асфалта и спремали га за почасни долазак најгорег међу најгорим, најтежег међу најтежим, поспаног и буновног, мало мамурног јутра. Како год, у тешкој борби са земљином тежом се придигнем и отресем прашину са сакоа. Знате, кад сам га први пут купио, био је црн, као црна земља. Прошло је од тад времена, па је одлучио да поседи. Не кривим га. Свашта је проживео... Него, да видимо шта имамо око себе. Један Џек са којим сам се изгледа добро испричао, гитара и најудобнија клупа на којој сам икада спавао. Морам вам признати, клупа је занимљиво место. На њој можете седети, лежати, спавати, не спавати, уживати у друштву или без друштва, чути неку песму, а можда написати и вашу. Ту је увек да се нађе и по киши и по снегу. Ту је када си уморан и када си одморан. Мислим да јој треба одати право признање за друштвену корист. Кад већ ови што седе у кожним фотељама могу да добијају свакаква одликовања, може вала и једна клупа на којој сви седе. Чек'. Стани. Да видимо где смо се то пробудили. Охо, занимљиво место. Овде често звецкање новчића из пластичне посуде,мало кукања и звоњава громогласних звона праве праву хармонију. Заседну изнад, високо, на грани кестена црни гавран и бели голуб, па се ситно испричају. Ево, баш јуче била ту нека свадба, пуно сватова, весеља, пића и незаобилазни стари Цига са старом песмом да увесељава, а данас нема нигде никога само једна прљава, покривљена и празна дечија колица. Корак или два из тих колица, на огласној табли, списак путника за неки други свет. Ја се загледао, а време лети. На ноге лагане, а кад сам већ ту. Ту испред цркве. Уђем. Запалим једну свећу. Направим један наклон и у себи изговорим молитву за добар дан и да се гледамо још мало. Само толико, док не одсвирам најлепшу песму за једну...знаће ко је. 'Ајмо сад. Корак по корак ка новом дану у не тако новим ципелама. Него, јесам ли вам некад причао о овим ципелама ? Знате, кад сам их први пут купио, биле су црне, као црна земља... 

Испред микрофона

Једног дана.

У неком граду.

На малој бини.

На барској столици.

Испред микрофона.

Са гитаром у руци.

И флашом доброг пића на столу поред.

Чисто да се освежи грло.

Пре него што запевам, ставим прстен на палац, проверим кликер, плаве боје, што лежи у унутрашњем џепу. Ушушкам карте у задњи. Узмем трзалицу и отпочнем:

За једну малу бијелу Провинцијалку

Хеј, најдивинија моја,
Чудна је боја
Била неба
Оне вечери када си отишла
На далек пут
И још даље у моје срце и душу.
Рекла си да најлепше је
Кад имаш некога да те испрати,
Али си знала, као и ја
Да је још лепше
Кад имаш некога да те сачека.

Точкови су одмакли по мокром асфалту.
Са станице полазим ја.
Понео сам мало шпанске романсе,
Да ми се нађе успут
Стару, мало прашњаву наду сваког сањара
И осмех на лицу
Киша је текла, а ми смо гледали у исто небо
И заједно му се смејали
Ја сам га слушао како прича глупости
А ти га гледала, како се смешно облачи
Враћамо се на старе путеве прљавог града
Светала слабих
Људи сличних
И тако све док се опет не састанемо
Да смрт раставимо
И да јој се опет насмејемо

Спуштам главу и док аплауз свира флашу узимам. Испијам и даље у ноћ глуву настављам...