Испред микрофона

Једног дана.

У неком граду.

На малој бини.

На барској столици.

Испред микрофона.

Са гитаром у руци.

И флашом доброг пића на столу поред.

Чисто да се освежи грло.

Пре него што запевам, ставим прстен на палац, проверим кликер, плаве боје, што лежи у унутрашњем џепу. Ушушкам карте у задњи. Узмем трзалицу и отпочнем:

За једну малу бијелу Провинцијалку

Хеј, најдивинија моја,
Чудна је боја
Била неба
Оне вечери када си отишла
На далек пут
И још даље у моје срце и душу.
Рекла си да најлепше је
Кад имаш некога да те испрати,
Али си знала, као и ја
Да је још лепше
Кад имаш некога да те сачека.

Точкови су одмакли по мокром асфалту.
Са станице полазим ја.
Понео сам мало шпанске романсе,
Да ми се нађе успут
Стару, мало прашњаву наду сваког сањара
И осмех на лицу
Киша је текла, а ми смо гледали у исто небо
И заједно му се смејали
Ја сам га слушао како прича глупости
А ти га гледала, како се смешно облачи
Враћамо се на старе путеве прљавог града
Светала слабих
Људи сличних
И тако све док се опет не састанемо
Да смрт раставимо
И да јој се опет насмејемо

Спуштам главу и док аплауз свира флашу узимам. Испијам и даље у ноћ глуву настављам...