Знаш, има нешто у овом периоду између три и четири. Некако тад је град најлепши. Најлепше носи своја светла, своје излоге, своје опушке и бачене конзерве, опало лишће и опале парте са дрвећа. Можеш да уживаш у њему док ти у глави, за клавиром, седи Том Вејтс и свира добри стари блуз. Шеташ полако и за собом остављаш претходни дан за који си превише живахан и пун енергије, а улазиш у нови, уморан и способан једино да легнеш у кревет. Мисли успоре. Страсти набујају. Свет утихне. Као да упаднеш у неку зону сумрака, неки временски процеп. Тај сат између трећег и четвртог је сат свих уметника. Свих сликара и певача, свих музичара и плесача, глумаца и глумица, поета и боема. Тих сат времена представаља једну годину, сваких 15 минута једно годишње доба, сваких пет минута један месец, а свака секунда нови живот. Стари кажу да тад светом ходају духови и утваре,а мој деда је говорио да тад улицом једино ходају барабе и пси луталице. Истина је оно што причају легенде сакривене у пукотинама на путу. Има нешто у овом периоду између три и четири, када ноћ у пуној слави и снази пада као ратник у нешто непознато и нестаје попут сећања на цвет са гране трешњиног дрвета. А кад ноћ у свом величанственом чину испари, роди се нови дан. Невин без икаквог знања о оном што се десило само секунду пре. Знаш, има нешто у овом периоду између три и четири...
Утисци седмице
недеља, 24. април 2016.
Између три и четири
четвртак, 17. март 2016.
Ту испред цркве
"Устај мрцино !", виче неко. Протрљам очи, отворим их и угледам ново јутро. Свеже, лепо, са капљицама росе којима ме је бесно пробудило или су то пак били улични чистачи када су својим шмрковима спирали прљавштину ноћи са асфалта и спремали га за почасни долазак најгорег међу најгорим, најтежег међу најтежим, поспаног и буновног, мало мамурног јутра. Како год, у тешкој борби са земљином тежом се придигнем и отресем прашину са сакоа. Знате, кад сам га први пут купио, био је црн, као црна земља. Прошло је од тад времена, па је одлучио да поседи. Не кривим га. Свашта је проживео... Него, да видимо шта имамо око себе. Један Џек са којим сам се изгледа добро испричао, гитара и најудобнија клупа на којој сам икада спавао. Морам вам признати, клупа је занимљиво место. На њој можете седети, лежати, спавати, не спавати, уживати у друштву или без друштва, чути неку песму, а можда написати и вашу. Ту је увек да се нађе и по киши и по снегу. Ту је када си уморан и када си одморан. Мислим да јој треба одати право признање за друштвену корист. Кад већ ови што седе у кожним фотељама могу да добијају свакаква одликовања, може вала и једна клупа на којој сви седе. Чек'. Стани. Да видимо где смо се то пробудили. Охо, занимљиво место. Овде често звецкање новчића из пластичне посуде,мало кукања и звоњава громогласних звона праве праву хармонију. Заседну изнад, високо, на грани кестена црни гавран и бели голуб, па се ситно испричају. Ево, баш јуче била ту нека свадба, пуно сватова, весеља, пића и незаобилазни стари Цига са старом песмом да увесељава, а данас нема нигде никога само једна прљава, покривљена и празна дечија колица. Корак или два из тих колица, на огласној табли, списак путника за неки други свет. Ја се загледао, а време лети. На ноге лагане, а кад сам већ ту. Ту испред цркве. Уђем. Запалим једну свећу. Направим један наклон и у себи изговорим молитву за добар дан и да се гледамо још мало. Само толико, док не одсвирам најлепшу песму за једну...знаће ко је. 'Ајмо сад. Корак по корак ка новом дану у не тако новим ципелама. Него, јесам ли вам некад причао о овим ципелама ? Знате, кад сам их први пут купио, биле су црне, као црна земља...
петак, 11. март 2016.
Испред микрофона
Једног дана.
У неком граду.
На малој бини.
На барској столици.
Испред микрофона.
Са гитаром у руци.
И флашом доброг пића на столу поред.
Чисто да се освежи грло.
Пре него што запевам, ставим прстен на палац, проверим кликер, плаве боје, што лежи у унутрашњем џепу. Ушушкам карте у задњи. Узмем трзалицу и отпочнем:
За једну малу бијелу Провинцијалку
Хеј, најдивинија моја,
Чудна је боја
Била неба
Оне вечери када си отишла
На далек пут
И још даље у моје срце и душу.
Рекла си да најлепше је
Кад имаш некога да те испрати,
Али си знала, као и ја
Да је још лепше
Кад имаш некога да те сачека.
Чудна је боја
Била неба
Оне вечери када си отишла
На далек пут
И још даље у моје срце и душу.
Рекла си да најлепше је
Кад имаш некога да те испрати,
Али си знала, као и ја
Да је још лепше
Кад имаш некога да те сачека.
Точкови су одмакли по мокром асфалту.
Са станице полазим ја.
Понео сам мало шпанске романсе,
Да ми се нађе успут
Стару, мало прашњаву наду сваког сањара
И осмех на лицу
Киша је текла, а ми смо гледали у исто небо
И заједно му се смејали
Ја сам га слушао како прича глупости
А ти га гледала, како се смешно облачи
Враћамо се на старе путеве прљавог града
Светала слабих
Људи сличних
И тако све док се опет не састанемо
Да смрт раставимо
И да јој се опет насмејемо
Са станице полазим ја.
Понео сам мало шпанске романсе,
Да ми се нађе успут
Стару, мало прашњаву наду сваког сањара
И осмех на лицу
Киша је текла, а ми смо гледали у исто небо
И заједно му се смејали
Ја сам га слушао како прича глупости
А ти га гледала, како се смешно облачи
Враћамо се на старе путеве прљавог града
Светала слабих
Људи сличних
И тако све док се опет не састанемо
Да смрт раставимо
И да јој се опет насмејемо
Спуштам главу и док аплауз свира флашу узимам. Испијам и даље у ноћ глуву настављам...
четвртак, 29. октобар 2015.
Крик
" Јер ништа није скривено, што се не би открило; нити што би тајно, а да не изађе на видело. Ко има уши да слуша, нека слуша." Мк (4:21-25)
Последњи крик за архитекте и раднике. Титаник полако креће, преко недовршене пруге у непознатом правцу. Магла се спустила по путу, па кондуктер не види куда се креће и сада је његов воз у рукама централе, која зна да се на неколико километара од њега налази недовршен мост преко кањона. У централи се врше хитне процене, да ли ће камен, ако га бациш у вис, пасти на земљу. Проверава се сваки плус, сваки минус, не би ли се дошло до високотехнолошког одобрења за интервенцију. Воз убрзава све више и више, док купеи пуни недужних ни не слуте шта се дешава. Кондуктер покушава кроз маглу да види нешто, али не успева. Централа, званично обавештава да се ипак може занемарити процена и да камен неће, ако га баците у вис, пасти на земљу: "Слободно попијте пиће, све је у реду и под контролном." Воз долази до врхунца брзине. Путници још увек ништа не слуте, а кондуктер ништа не види.
Крај. Нема више пруге. Воз је слетео.
Čaša ispada
Prosipa se piće
Šta je gospodo ? Nema procena više ?
Prosipa se piće
Šta je gospodo ? Nema procena više ?
Govorili ste, ovo je samo kliše
U vestima šta sad piše ?
Da li diše ?
Svi su zanemeli, svi prebledeli
Pogledi tupi,
Otkucaji teški
Tišina
Muk
A onda strašan huk
Muk
A onda strašan huk
Suze se rone
Trljaju se grudi
Trljaju se grudi
U tugu se tone
A mišljenje se budi
Šta bi bilo da je...
Da smo...
Da si...
Šta bi da sam...
Šta bi ?
A mišljenje se budi
Šta bi bilo da je...
Da smo...
Da si...
Šta bi da sam...
Šta bi ?
Извештавамо са лица места. Догодила се још једна страшна несрећа. Воз је слетео са недовршеног дела пруге. На сву срећу има преживелих. Службе хитне помоћи су свугде. Страшан призор. Останите уз нас и пратите дешавања на терену.
A sada iz prljavih usta
Priča stravična i pusta
U pustome mestu
Pustoj glavi
U kojoj samo jezik radi
Da kaže ono što drugi čuje
Sve je to zbog...
Pustoj glavi
U kojoj samo jezik radi
Da kaže ono što drugi čuje
Sve je to zbog...
Ma sigurno je zbog...
Ne, ne ja sam čuo da je...
I tako priča kruži
Traje
Sve dok se ne prenese dalje
У централи се после добрих вести осети олакшање, али и даље не успевамо да добијемо било какав коментар на ову незгоду. Покушаћемо касније.
Prašina se spustila
Ali još je prašnjav vazduh
Ali još je prašnjav vazduh
Lakše se sada diše
I osmeh se na licima njiše
I osmeh se na licima njiše
Hvala ti Bože
Moglo je biti loše
Централа је изнела незванично обавештење, да је све добро. Њихова одлука, која је широко прихваћена, је да се до даљнег не умарају и не настављају са радом због страшног догађаја, који се десио.
Moglo je biti loše
Централа је изнела незванично обавештење, да је све добро. Њихова одлука, која је широко прихваћена, је да се до даљнег не умарају и не настављају са радом због страшног догађаја, који се десио.
Последњи крик за све архитекте и раднике. Титаник полако креће...
субота, 18. јул 2015.
Толико је вруће...
Толико је вруће, да се Бедуини осећају као код куће.
Толико је вруће, да смо почели да извозимо песак.
Толико је вруће, да смо почели да узгајамо кактус.
Сада ми је јасно зашто Арапи улажу у Србији. Толико је вруће, да мисле да им је Србија други дом.
Толико је вруће, да се прилози о вискоим температурама и преживљавању у пустињи више не снимају у Африци, него у Србији.
Толико је вруће, да нам је камила постала домаћа животиња.
Извршена су мерења температуре. Толико је вруће, да је прво место заузело Сунце, друго место Србија, онда десет места празно, па Меркур.
Толико је вруће, да смо почели да извозимо песак.
Толико је вруће, да смо почели да узгајамо кактус.
Сада ми је јасно зашто Арапи улажу у Србији. Толико је вруће, да мисле да им је Србија други дом.
Толико је вруће, да се прилози о вискоим температурама и преживљавању у пустињи више не снимају у Африци, него у Србији.
Толико је вруће, да нам је камила постала домаћа животиња.
Извршена су мерења температуре. Толико је вруће, да је прво место заузело Сунце, друго место Србија, онда десет места празно, па Меркур.
среда, 3. јун 2015.
Одлучио сам
Одлучио сам и то данас за доручком. После треће чашице, после седам дана размишљања и након једне дуге године пропадања. Одлучио сам. Убићу страшну неман, петог јахача апокалипсе, која ми је попалила и порушила дворе. Убићу курвиног сина. Убићу Купидона. Узећу пушку са тавана, што ми остаде у аманет од предака. Пресудила је многим Турцима и Швабама, вала ће се наћи места и за једну божанску, златну црту на њеном кундаку. Ако се јадна у прах, од старине претвори, голим ћу га рукама задавити и тако му живот прекратити. Да га научим једном за свагда, да се мамуран послом својим не бави. Нека оде код оптичара, ако не види, а ако се на године вади, пензија ће га свим срцем пригрлити. Уф, што сам гладан. Него, где сам оно стао ? Ах, да. Кад му одем тамо, свашта ћу му рећи и за оно што је било и за оно што ће бити. Не буде ли ме послушао, свакаквог ћу белаја начинити. Е, што сам гладан. Морам нешто појести. Послужите се и ви. Шта сам оно хтео још да кажем ? Јесте, ако неким случајем жив не успем, нека се не заварава и мртав ћу га гањати ! Нећу се смирити, док рачуне не средим. Ала ми се сад приспавало. Знате шта, морам ја мало да прилегнем.'Оће тако човеку санак на очи после јела. А Купидон ? Који Купидон ? А, тај. Ма, много ми се спава, не могу сад да се бакћем са њим. Све ће се то некако и без мене решити.
Поподневна је дремка паметнија од вечерње !
среда, 13. мај 2015.
Кавгаџија
Био једном један...
Ма, биће једном један...
Ма, биће једном један...
Не ваља. Има негде један, што никада, никако, ни под којим условом, ма ни за живу главу не може без свађе. Ујутру се посвађа због премало украшене шоље, или због тога што кафа није оне боје, плаве, коју највише воли. Доручак прескаче због господства и здравог живота. Вели, саветују тако учени људи, што озбиљне чланке о здрављу пишу у "Мики Маусу" и "Коцки, коцкица" . За ручак долази главна представа. Недовољно посољених колача, прекратко исечених резанаца за супу, премало краставчића у посуди, превише светла напољу и тако у недоглед. Од дисциплина највише воли свађање у двоје. Никада не пропушта дебате разне врсте. Дебатовање са каменом, сунђером или небом. Националним поносом сматра свађање плавих и жутих, глувих и слепих, а по највише глупих и тупавих. Докторирао је свађање без мозга у глави, али са мотком у руци. Проучава технике древних мудраца и тренира свађање од јутра до сутра, од сутра до јуче и најтеже, али најлепше, од некад до никад. Кад нема са ким да се свађа, стане испред огледала и држи монолог.
А кад сам себи досади, онда, на тенане и са уживањем отпочне свечани чин свађања са собом.
Пријавите се на:
Постови (Atom)