недеља, 21. децембар 2014.

Борбе гладијатора

"Крви, крви ! Убиј, дај нам још крви ! Ломи кости, проливај крв, дај нам смрти ! " узвикује маса поганих и изопачених људских створова у позадини. Све се то полако утишава и на једном до изражаја долази глас са најавом представе паклене.

" Драги мој, борбе гладијатора се враћају у великом светлу. Не морате се више мучити са оним гужвама у арени, сада их можете погледати и у топлини ваших домова. Од сада сваког радног дана и викендом, имаћете прилику да погледате највеће борце данашњице, који су жедни крви и смрти. Чак можете и гласати путем СМС порука за најмаштовитије убијање. Али то није све, имате јединствену шансу да нам пошаљете вашу идеју за наредну борбу. Најбоља идеја осваја две карте за специјалну ложу."

Овако некако ће изгледати најава за те борбе гладијатора, које су у сваком случају увелико почеле. Нису те борбе, још увек, онакве како их наслов описује. Оне су за сада мало дотеране, урађене тако да мислите како је то све нестварно, као на филму. Добро, претерујем. Можда ти борци и нису толико жедни крви. А можда и јесу ? Небитно, ту сада није чак важан ни новац који све то покреће и одржава. Најбитније у целој овој ствари јесте она слика коју народ гледа и усваја, поготово најмлађи део публике. Та слика крви и још више крви, може код њега само да пробуди још већу жељу за крвљу. И тако они (које нећу именовати) стварају себи велику руљу коју могу да контролишу кад год зажеле. Просто речено служе се паролом "Хлеба и игара". Мада у овом нашем случају, пошто не смемо на њега никако гледати као на неки туђински, има мало мање хлеба. Зато су се, опет наводим, они побринули да игара никако не фали.  Најсмешнија и најтужнија ствар ми је када водитељ пред тај страшан чин узвикне :  "Уживајте у борби ! " И шта после ове изјаве даље причати и објашњавати ? Мени остаје само да се надам да ће све ово неко прочитати и дунути у велики рог који означава опасност.

среда, 17. децембар 2014.

Зајебанције које живот кроје

Увек сам се питао зашто се толико убијамо тим критичким зајебанцијама других људи ? Поготово оним зајебанцијама које нас стављају на рафове одавно пусте продавнице, у којима ћемо стајати све док нам не истекне рок употребе, а тада ће нас онај радник, или радница бацити у канту, садржај канте у црну кесу, кеса на ђубриште и све тако даље док од нас остане само назив на огромном списку пропалих производа, још више пропалих идејних стваралаца. Стварно зашто ? Мислим да те зајебанције служе као смешна успомена за тренутке када после много година, месеци, недеља и дана будемо опуштено испијали пиће са друштвом, а у позадини буде ишла песма која нам је била потпора у том смешном периоду. Само ми је жао што се ово не мења, или се тешком муком само питање поставља. Жао ми је што на крају то не испадне само смешна зајебанција, која нас подсећа на некадашње давно прохујало време, већ ми ипак слушајући те зајебанције завршимо на том страшном списку пропалих производа пропале идеје о најбољој путањи сачињавања самих нас. Гледам људе како сваким даном усвајају те зајебенције. Питам их:" Па докле и зашто више ?" А они само уздахну, па са пуно мржње: " А, како да преживим ? Како да друге отхраним и како да они преживе ? " И са тим одговором пуним велике жеље за промене, настављају да похрањују своју децу, њихова деца своју децу и тако у бесконачно. Опет погледам те људе, зар мисле да ће утеха заувек у дому, после тешког дана и још тежих зајебанција из прошлости, бити ? Кад тад ће закуцати и на твоја врата мали бедни радниче. Но, шта више да ти причам кад си ти увек глув за мене.Рећи ћу ти само ово. Буди глув за оне зајебанције, а не за своје срце и душу ! Ако ти се игра, играј ! Ако ти се пева, певај ! Ако си уморан, лези и спавај ! Само немој да слушаш те зајебанције које се представљају путоказима о спокојном и веселом животу до којих, само ти ово неће рећи, ако будеш следио никад нећеш ни доћи.

Више бих волео да са љубављу у срцу и срећом у души скончам, него да живим бесконачно са лажним спокојем после омрженог посла који ме сутра очекује.

Ево једног занимљивог прилога уз овај текст. Премда он у потпуности не приказује горе исписан текст, али ће свакако послужити и развеселити.

уторак, 16. децембар 2014.

Ја сам...

Ја сам Музичар. Господар осећања људских, те тако и њих самих. Но, не само господар људи већ свих бића. Чак се и богови делу мом диве. Снага ми лежи у машти. Имам моћ да људе тугом огрнем онда када свега на претек имају и исто тако да их развеселим када немају ништа до земље под ногама и главе, што је тешком муком на раменима носе, под небом бескрајним. Уз моју музику заволе и највеће им непријатеље попут себи најдражих, али и уз музику моју могу да замрзе и саме себе.Ту сам када се рађају, а ни мање не изостајем када одлазе на бескрајно путовање. Време и простор границе ми нису. Немам ни пријатеља ни непријатеља, само публику која је ме слуша. Многи покушавају да моћ моје музике искористе за недела, али не схватају да она контролише њих, а не они њу. Не морате бити ни млади, ни стари да би уживали у мојој музици. Тачније, није битно ни ко сте, ни шта сте, а поготово одакле, јер све су то неважне ситнице које нестају када светла обасјају сцену, а сви се утишају. Тада остајемо само ја и мој инструмент.

Музичар није обична именица, већ рајска титула пред којом су све остале ништавне.