Завуче се некад нешто у човека. Нека чудна хладноћа што му кости обузме и изломи их попут обичног палидрвца. Обузме му и срце. Заболи га у прсима 'оће да их подере, ал' не може. Суза му на око крене, ал' он је врати. Свака му тешка реч што ју је примио, као и она коју је истрпио да не изговори, надође. Свака му се тужна мисао што ју је давно потиснуо врати, али дупло теже. Падне на колена и зајеца, ал' сузу још увек не пушта. Тежак му ваздух за дисање постане, а светло за гледање. Тама га окружи, али га не додирује, као да се и она боји тог непознаног. На земљу паде, ал' сузу не пусти. Смогне снаге да себе уздигне и муку му страшну изгнане. Гони је, ал' зна да ће се вратити. Гони је и исто тако зна да терет што га носи никад од њега самог неће бити јачи. Нека га милина након тога испуни. Као онда, кад током оних летњих врућина пирне фини ветрић, а ти провучеш прсте кроз косу и само се од задовољства насмејеш.
Нема коментара:
Постави коментар