На сахрани

Сахранили ме јуче. Била баш лепа сахрана. Ко на филму. Оно јест, нико није плакао, сви нешто били весели. Мислим да толико људи нису били весели, ни кад је Хитлер умро. Ал' добро. Била баш лепа сахрана. Кад су кренули да ме затрпавају, нестало лопата. Толико су се за лопате гурали и отимали, да сам за мало добио комшију у парцели поред. Сваки хтео што више земље по мени да баци. Било ми мало чудно, ал' шта ћеш, таки су ти обичаји. А била баш лепа сахрана. Говор држао комшија Миле, јер нико ми од фамилије није био у стању. То вече кад им је доктор саопштио жалосну вест, целу ноћ су пили од неверице. "Немогуће", веле, "нисмо ми те среће." Верујем да је неверица нестала, као и пар бурића првокласне ракије, које сам чувао у специјалне прилике. Мој комша је пола сата причао и доказивао, како је ономад моја кера појела његову кокошку. Рекао је и пар добрих речи о мени, нећу да лажем, на наговор баба прдара, које су све време викале: " Биће гадно, ако се овај повампири." А била баш лепа сахрана. Их, каква је тек даћа била. Јела и пића колико хоћеш. Музика трешти само тако. Довели су касније и неку прсату певаљку. Да нису сви у црном, помислио би, на свадбу си дошао. Напио се и поп, те уместо мог гроба освештао погачу, уз речи: " Нека вам је срећно и берићетно и да славите још сто година." Не замерам му. Свадба, сахрана, све је то исто само нек има да се поједе и попије. А била баш лепа сахрана. Напио се и гробар, па ми окренуо крст наопако. Ево већ прво вече ми се окупљају неке будале. Пале свеће, пију неки сок (чини ми се да је од јагоде, барем му је боја таква) и врше некакве обреде. Шта ћеш тако ти је. Барем ће ми неко на гроб долазити. 

Лаже сваки који каже да су сахране тужне. Ево мене мртвог да посведочим, ако треба. Што те више пљују, оговарају и мрзе то ће ти сахрана бити веселија. Провод загарантован.

А била баш лепа сахрана.

У руци белој као снег...

Хода погнуте главе, док јој лице, за којим и богиње завиде, прекривају праменови пламене косе. Сваки њен покрет руке, сваки корак, одише елеганцијом. Са обе стране пута којим пролази, поље ружа, семена рајскога, у недоглед се пружа. Диже главу, а на лицу јој блиста прекрасни осмех. Почиње да плеше. Док се врти, низ усне црвене јој тече песма древних Најада. Хаљина црна, што ниједна рука људска саткати није могла, на ветру лепрша. Врти се још брже. Песма је све гласнија. Тамно небо нада мном постаје. Страшна олуја откровења за њом се креће, као да је она својим плесом ствара. Њена игра све је бржа. Олуја све страшнија. Латице ружа увелих су прекриле пут. Један поглед, као стрелу је испалила и мене скаменила. Тишина. Све је стало. Прилази ми као вук плену. Хода око мене полако. На једном страшан бол. Падам на земљу. Лежим у прашини, својој гробници узвишеној и гледам у њу. У руци белој као снег, држи крвљу натопљено моје срце.

Одлази погнуте главе, док јој лице, за којим и богиње завиде, прекривају праменови пламене косе.

Ја још увек...

Ох, госпо таме која зрачиш светлошћу.

Шапућеш ми топлим заводничким гласом на ухо, док ми се крв у венама леди. Мирис твоје косе ми је испунио тело, завукао се у сваку кост. Грлиш ме толико јако да вибрације мог распламсалог срца, осетим на теби. А ја слабашан, покушавам да се не заљубим у тебе. Палиш цигару, гледаш ме и смешиш се. Хваташ ме за руке, повлачиш ме из столице и водиш на плес. Танго се вечерас игра. Иако се чини да ја водим овај плес, ти, у ствари, вучеш кораке. Никада се лепше нисам осећао, али ја слабашан још увек покушавам да се не заљубим у тебе. Палиш још, једну, гледаш ме оним твојим прелепим очима и смешиш се. Овог пута сам се и ја насмејао. Прилазиш ми. Шапућеш ми још топлијим гласом, а крв се још више леди. Коса још јаче мирише. Грлиш ме све снажније, док ми срце избија из тела. Пољубац.

Умирем. Васкрсавам. Живим и још увек покушавам да се не заљубим у тебе.

За мене је она...

Чини ми се да до сада никад нисам упознао тако чудесну девојку. Прелепа је, можда и најлепша девојка коју сам икад видео. Постоји нешто у њој, што је одваја од свих. То је нека доброта, спремност да свакоме помогне. Ако те заволи, волеће те свим својим бићем. Ако би јој дао своје срце, чувала би га као мало воде на длану. На њеној лепоти, многе јој завиде. Претварају се да су добре са њом, да су јој најбоље пријатељице. Међутим, свака од њих би јој радо забола ножа у срце. Свака од њих на њу гледа са бесом и мржњом у очима и свака од њих ће тражити само малу ситницу, како би могла да је оптужи за нешто погано. Многи желе да је имају, али више због жеље да се њихово име увелича, да на њих гледају као на ловце изузетних способности, који су ухватили ретку птицу. Али нека запмте само једно, та птица и њено прелепо појање, као и њено раскошно перје за кавез нису створени.

 Ма шта ко причао за њу, за мене је она дама коју краси љупкост и елеганција