Сахранили ме јуче. Била баш лепа сахрана. Ко на филму. Оно јест, нико није плакао, сви нешто били весели. Мислим да толико људи нису били весели, ни кад је Хитлер умро. Ал' добро. Била баш лепа сахрана. Кад су кренули да ме затрпавају, нестало лопата. Толико су се за лопате гурали и отимали, да сам за мало добио комшију у парцели поред. Сваки хтео што више земље по мени да баци. Било ми мало чудно, ал' шта ћеш, таки су ти обичаји. А била баш лепа сахрана. Говор држао комшија Миле, јер нико ми од фамилије није био у стању. То вече кад им је доктор саопштио жалосну вест, целу ноћ су пили од неверице. "Немогуће", веле, "нисмо ми те среће." Верујем да је неверица нестала, као и пар бурића првокласне ракије, које сам чувао у специјалне прилике. Мој комша је пола сата причао и доказивао, како је ономад моја кера појела његову кокошку. Рекао је и пар добрих речи о мени, нећу да лажем, на наговор баба прдара, које су све време викале: " Биће гадно, ако се овај повампири." А била баш лепа сахрана. Их, каква је тек даћа била. Јела и пића колико хоћеш. Музика трешти само тако. Довели су касније и неку прсату певаљку. Да нису сви у црном, помислио би, на свадбу си дошао. Напио се и поп, те уместо мог гроба освештао погачу, уз речи: " Нека вам је срећно и берићетно и да славите још сто година." Не замерам му. Свадба, сахрана, све је то исто само нек има да се поједе и попије. А била баш лепа сахрана. Напио се и гробар, па ми окренуо крст наопако. Ево већ прво вече ми се окупљају неке будале. Пале свеће, пију неки сок (чини ми се да је од јагоде, барем му је боја таква) и врше некакве обреде. Шта ћеш тако ти је. Барем ће ми неко на гроб долазити.
Лаже сваки који каже да су сахране тужне. Ево мене мртвог да посведочим, ако треба. Што те више пљују, оговарају и мрзе то ће ти сахрана бити веселија. Провод загарантован.
А била баш лепа сахрана.
Нема коментара:
Постави коментар