Хода погнуте главе, док јој лице, за којим и богиње завиде, прекривају праменови пламене косе. Сваки њен покрет руке, сваки корак, одише елеганцијом. Са обе стране пута којим пролази, поље ружа, семена рајскога, у недоглед се пружа. Диже главу, а на лицу јој блиста прекрасни осмех. Почиње да плеше. Док се врти, низ усне црвене јој тече песма древних Најада. Хаљина црна, што ниједна рука људска саткати није могла, на ветру лепрша. Врти се још брже. Песма је све гласнија. Тамно небо нада мном постаје. Страшна олуја откровења за њом се креће, као да је она својим плесом ствара. Њена игра све је бржа. Олуја све страшнија. Латице ружа увелих су прекриле пут. Један поглед, као стрелу је испалила и мене скаменила. Тишина. Све је стало. Прилази ми као вук плену. Хода око мене полако. На једном страшан бол. Падам на земљу. Лежим у прашини, својој гробници узвишеној и гледам у њу. У руци белој као снег, држи крвљу натопљено моје срце.
Одлази погнуте главе, док јој лице, за којим и богиње завиде, прекривају праменови пламене косе.
Нема коментара:
Постави коментар