Поток

Како је семену потребна вода да би се развило и високо нарасло, тако и човеку недостаје вера како би се уздигао и приближио своме створитељу. Многи народи су тај поток светлости оградили и направили вештачка језера и пустили глас како је тај поток извор зараза и нечистоће. Тај поток је мој народ очувао када му је било најтеже, када му је претило изумирање. Тај поток је очувао језик и културу предака мојих и поставио темеље слободе мога народа. Нажалост, брзо смо у својој слободи заборавили на прави извор светлости и доброте, те смо и ми почели правити вештачка језера и ограђивати се од њега као да је упрљан и као да ћемо се од њега потровати. Ех, народе мој жалим те, јер су ти очи упрљане, твоје су уши запушене, твоја свест је заспала, а твоја уста причају како други нареде. Многи који су покушавали да ти загаде тај поток, нису ни морали да се муче и да крв своју проливају требали су само да те пусте да сам својом незахвалношћу упрљаш тај бистар поток. Зашто ти једини међу народима поткопаваш темеље своје куће који су постављени на костима твојих предака и на њиховој нади да ћеш живети у слободи и у слози са Господом ? Лако скрећеш са пута Божијега и лако се одричеш оних који су за твоју слободу дали своје животе, а величаш оне који су ти нанели највише зла. Народе мој, пробуди се, тргни се ! Пробуди се из тог мрачног сна у који су те успавали они који ти зло мисле, а још веће чине. Опери своје очи водом тог потока и унеси је у своје тело како би оживела твоје замрле органе и како би ти унела светлост у мрачне одаје твојих мисли. Сада када си се умио погледај на своју земљу како је пуста и како је зарасла. Узми плуг у руке своје и поори је и дај јој живота и начини је опет онако лепом каква некад беше. Сада својим очима погледај на оне који су ти злобе нанели, али само их погледај и нека ти они буду опомена. Ако хоћеш да им се светиш, погледај на њих као на децу која своју свест и разум нису развили, јер то они и јесу и размисли да ли би казнио такво неко дете ? Покажи да се разликујеш од звери која без памети лутају овим светом, звери која су пила воде са вештачких језера и која су своју душу упрљала, а свој разум помутила. Надам се да ћеш на време окусити светлост тога потока и да нећеш заувек остати у мраку и незнању, чинећи тако лоше себи, а и својој деци која те уплаканим очима гледају и која те својим слабашним ручицама вуку за твоје скуте и траже под њима заштиту.

Лепота

Гледајући новости на Фејсбуку, наилазим на чудне ликове људске,ликове на којима се налазе лажни осмеси, лажна осећања, празне душе и срца као и њихове пропале наде.Погледам та лица и запитам се где је нестала она некадашња лепота, она неисквареност и она доброта. Шта је од нас начинило наказе или барем утицало да се тако осећамо ? У Античкој Грчкој глумци су своја лица сакривали под маскама, како би се заштитили од гнева богова,а од кога се ми то сада скривамо ? Да ли се скривамо од мишљења и реакција људи на нашу спољашњу, или пак на нашу унутрашњу лепоту,ако се она тако и може назвати ? Почели смо пуно да мрзимо једни друге, постали смо зависни и љубоморни, те нас је гнев начинио поганим створењима, која своју лепоту гледају у своме лишћу различитих боја. Шта ће се догодити када нам то лишће одува ветар, који није нико други но ми сами са нашим поступцима. Наша срамота ће бити велика, али опет њена величина зависи само од нас, јер ми тражимо храну за њу у мишљењу и реакцији истих оних људи због којих смо и офарбали лишће. Неки од њих својим лишћем плаћају цену славе, мислећи да ће је преварити, али јадни су они који мисле да се слава може преварити и контролисати. Они мисле да су славом стекли памет, али само су повећали своју глупост.Слава човека вине у небеса и подари му све своје лепоте,али тако и узима сва њена раскошја и то још брже и са више патње и бола, бола чија јачина предњачи међу свима, она те понизи, укаља те у блату савести и не допушта ти да се уздигнеш и опереш. Она оставља необрисив траг, а тада твоје лишће не значи ништа јер је постало упрљано оним што се не може опрати. 

Како смо заборавили да причамо

Људи кажу да је средњи век био мрачни век за науку,а ја кажем да је 21. век мрачни век за књигу. Престали смо да читамо,престали смо да се лепо изражавамо,да бирамо речи којима бисмо улепшали наш говор. Каткад се осећам као странац у својој земљи,запитам се који је ово језик,зашто је тако празан и зашто нема више оне лепоте која га је красила. Наш народ би требао да почисти прашину туђих израза са нашег језика,сувише се улењио и заборавио да прича. Како време одмиче наше причање личи све више на мумлање него на говор једног разумног човека. Зашто смо се отуђили од књиге и на њу гледамо као на болесног човека,којег свако заобилази?! Књиге читамо само када је то обавезно и свака помисао на читање нам тешко пада као какав напоран физички рад. Ех,када би барем прочитали и то што нам је обавезно,већ смо толико лењи да тражимо препричане текстове на интернету. Заборавили смо да маштамо и некако брзо смо порасли, мислећи да свако ко се не понаша одрасло и ко "не размишља" тако није достојан да буде у нечијем друштву. Прошетајте мало улицом и зауставите било кога и питајте га коју књигу је последњу прочитао. Они ће вас погледати као да причате на кинеском и питати вас :" Шта су вама рекли када су вас пуштали из луднице ? " уз образложење да немају времена за читање. После се чудимо зашто су нам уста зашивена, а мозак на леру.  Читајући књиге прошао сам кроз разне битке, упознао многе владаре, пропутовао кроз разне земље, решио многе мистерије и научио многе корисне ствари. Најлепше је када прочитате неку књигу и када после можете да попричате са неким о њој, а да он не гледа у вас као теле у шарена врата.Пре се онај који чита ценио,а сада мислим, да ће нас ускоро прогањати и да ће бити грех узети књигу у руке.Плашим се да ћемо заборавити да причамо,да ће наш језик нестати,да ћемо и ми кренути путем пропасти, јер шта је народ који изгуби језик и културу,а да нико неће ни обратити пажњу, јер ће мислити да је то нормално и сасвим природно.Зато читајте,борите се за књигу, свим својим снагама какве год оне биле,само немојте, да скрштених руку и затворених уста гледате како нестајемо.

Страх

Страх. Сама помисао на ту реч у нама буди размишљање, инетересовање, па чак и бојазност. Гледавши на уобичајне људске страхове ниједан од њих не може да се мери са страхом спознања своје природе и нарави,спознањем својег размишљања и спознањем својих поступака. Спознање своје унутрашњости може бити као и отварање Пандорине кутије, ако не умемо да контролишемо своја спознања она ће се још у већој мери проширити на нас, али пак ако можемо да своје спознање недостижног обуздамо можда ћемо моћи и да уђемо у његову дубину и да очистимо своје прљаве и запуштене просторије у којима се осећа мирис свих наших лоших поступака и размишљања, свих наших лоших помисли како према себи тако и према другима. Сви људски страхови потичу од унутрашњих страхова и унутрашњих недела. Посматравши мисао као моћно људско оружје треба се запитати да ли је свако способан да је контролише, из мисли настају многи други људски поступци. Нама је дата моћ мисли која узрокује моћ вере,ако је човек у стању да контролише своје мисли, онда ће му и вера бити јача, “ Вером, човек може и планине да помера “ рече господ  Исус Христ. Човек треба да научи да контролише своје мисли, јер сваки пут када наиђе на неки проблем његове мисли постану као рој пчела,те и његова вера постане пољуљана,човек постане несигуран у своје поступке и његове како менталне тако и физичке способности постану ништавило. Зато страх долази из немогућности да се неки проблем превазиђе, неспособност превазилажења проблема долази од несигурности у веру, а несигурност у веру води до несложних и неконтролисаних мисли.

Семе звано реч

Нисам сигуран, да ли достојан сам ја да писаљку у руке узмем и да реч начиним. Замислим се некад и погледам на сваку мој реч како написану тако и изречену. Речи су као семена биљака на каквом их земљишту посадиш,са каквом пажњом их одгајаш тако ће и нарасти и узродити плодом. Ако семену подариш пажње, ако размислиш како ћеш да га посејеш и када се трудиш да му посветиш довoљно пажње оно ће те благородно наградити, моћи ћеш да се поносиш њиме и оно ће те међу осталим баштованима узвисити. Али, пак ако то семе посадиш уз пуно мржње и са невољом и злобом оно ће закржљати и иструнути, те ће својом болешћу заразити и остала семена и почеће да се шири не дај Боже као каква куга. Зато сваки пут када изрекнеш или када напишеш реч, пази да та реч буде изабрана разумом и присебношћу , а не људском глупошћу и љубоморoм која ти као каква отровна материја упрља и загади бистар поток. Кадa га посадиш пази да твоје семе брзину свога раста не добије од твоје глупости те да његово корење почне уништавати друге клице и не само клице него и срца као и наду оних чија је та клица представљала наду и опстанак. Ако научиш како да правилно посадиш и одгајиш семе твоја уметност умног баштованства ће се одразити и у многим другим правцима. Због тога тебе који ово читаш или пак слушаш молим да сваки пут када будеш посадио семе речи, да се сетиш да твоје семе може се проширити и израсти брзином смртоносног отрова који у секунди убија човека .