Гледајући новости на Фејсбуку, наилазим на чудне ликове људске,ликове на којима се налазе лажни осмеси, лажна осећања, празне душе и срца као и њихове пропале наде.Погледам та лица и запитам се где је нестала она некадашња лепота, она неисквареност и она доброта. Шта је од нас начинило наказе или барем утицало да се тако осећамо ? У Античкој Грчкој глумци су своја лица сакривали под маскама, како би се заштитили од гнева богова,а од кога се ми то сада скривамо ? Да ли се скривамо од мишљења и реакција људи на нашу спољашњу, или пак на нашу унутрашњу лепоту,ако се она тако и може назвати ? Почели смо пуно да мрзимо једни друге, постали смо зависни и љубоморни, те нас је гнев начинио поганим створењима, која своју лепоту гледају у своме лишћу различитих боја. Шта ће се догодити када нам то лишће одува ветар, који није нико други но ми сами са нашим поступцима. Наша срамота ће бити велика, али опет њена величина зависи само од нас, јер ми тражимо храну за њу у мишљењу и реакцији истих оних људи због којих смо и офарбали лишће. Неки од њих својим лишћем плаћају цену славе, мислећи да ће је преварити, али јадни су они који мисле да се слава може преварити и контролисати. Они мисле да су славом стекли памет, али само су повећали своју глупост.Слава човека вине у небеса и подари му све своје лепоте,али тако и узима сва њена раскошја и то још брже и са више патње и бола, бола чија јачина предњачи међу свима, она те понизи, укаља те у блату савести и не допушта ти да се уздигнеш и опереш. Она оставља необрисив траг, а тада твоје лишће не значи ништа јер је постало упрљано оним што се не може опрати.
Нема коментара:
Постави коментар