Страх

Страх. Сама помисао на ту реч у нама буди размишљање, инетересовање, па чак и бојазност. Гледавши на уобичајне људске страхове ниједан од њих не може да се мери са страхом спознања своје природе и нарави,спознањем својег размишљања и спознањем својих поступака. Спознање своје унутрашњости може бити као и отварање Пандорине кутије, ако не умемо да контролишемо своја спознања она ће се још у већој мери проширити на нас, али пак ако можемо да своје спознање недостижног обуздамо можда ћемо моћи и да уђемо у његову дубину и да очистимо своје прљаве и запуштене просторије у којима се осећа мирис свих наших лоших поступака и размишљања, свих наших лоших помисли како према себи тако и према другима. Сви људски страхови потичу од унутрашњих страхова и унутрашњих недела. Посматравши мисао као моћно људско оружје треба се запитати да ли је свако способан да је контролише, из мисли настају многи други људски поступци. Нама је дата моћ мисли која узрокује моћ вере,ако је човек у стању да контролише своје мисли, онда ће му и вера бити јача, “ Вером, човек може и планине да помера “ рече господ  Исус Христ. Човек треба да научи да контролише своје мисли, јер сваки пут када наиђе на неки проблем његове мисли постану као рој пчела,те и његова вера постане пољуљана,човек постане несигуран у своје поступке и његове како менталне тако и физичке способности постану ништавило. Зато страх долази из немогућности да се неки проблем превазиђе, неспособност превазилажења проблема долази од несигурности у веру, а несигурност у веру води до несложних и неконтролисаних мисли.