Брига

Полако залази сунце за брег. Мрак је прогутао шуме и увале. Ништа се не чује. По неки пут заћарлија ветрић. Сред тог мрака стоји једна кућа.  Векови јој порушили темеље, те се она накривила попут тужне врбе. Влага захватила зидове, црепови на крову потамнили. Пузавица свом снагом грли ту кућу и чини ми се да је једино она још држи од урушавања. Када би човек видео ову кућу рекао би да у њој живота нема и да је све одавно замрло. Али, из једне собе гори свећа. На зиду је окачена икона и на њој кандило. Сиви дим и мирис тамјана испуњују собу. На кревету лежи стара мајка и око ње три сина. Један син господски обучен, други у радничком оделу замазан од главе до пете, а трећи јадан, до јада великих у завоје обмотан. Ћуте сви до једнога, ћуте и у мајку своју гледају. Доброћудна старица, анђеоског лика. Пред починак душе своје окупила синове како би их посаветовала и даровала. Погледала сву тројицу, па им казује: " Како сте ми синови, моји соколови ? Каквог сте ли здравља и каква вас је мука натерала да посетите мајку ? Како су ми снаје и унучићи ? Да ли чувате своју дедовину и да ли браните праг своје куће ? Да ли земљу своју обрађујете и да ли коров са њива терате ? Да ли поштено живите и радите и да ли образ и своју част чувате ? Да ли децу своју на прави пут изводите и да ли их скромности и доброти учите ? Чувате ли бистре потоке и шуме велике ? " Синови се глувим начинише и свој стид у страну гурнуше. Запиташе мајку како је и да ли јој нешто треба. Мајци сузе попут реке потекоше и туга је обузме. Смогне снаге старица и одговори им : "Зашто ћутите као мутавци ? Зашто ми не одговарате ? Зар су толики ваши грехови, да  нема речи којима би их описали ? Зар сте дедовину своју продали ? Зар су вам колевке празне ? Зар сте беду на куће нанели и да ли уопште кућа имате ? Образ укаљасте ли толико да се свим рекама овоземаљским не може опрати ?". Угаси се свећа у мрачној соби, соби туге и несреће. Сунце полако зађе и у аманет подмуклом мраку остави сву земљу. А по земљи се ништа не чује, до једног ветрића који полако ћарлија.

Јутарње укључење

Добар дан, моји читаоци. Како леп дан данас. Будим се јутрос и до мојих ушију допире онај фини звук мотора, аутомобила, камиона. Просто опуштајуће.Идеалан начин да вам почне дан. Одлучим да скувам себи чај. Узмем џезву, сипам воду у њу. Кад, одједном, угледам неко непознато биће које ми се брчка по џезви. Шта је ту је. Ставим на плотну и сачекам да проври вода. И узмем да пишем овај текст. Ево проврила је вода. Гле, нема оног створења. Мора да се укрчкао. Само да прелијем... Ето. Да видимо шта ће се данас кувати у свету. Главно јело, "Украјина" (препоручују га светске вође), а за дезерт имамо домаћи специјалитет "Бело потрешће нас за цело". Ако изађете напоље можете се надисати свежег ваздуха са аромама издувних гасова, којекаквих одпадака  и још пуно мириса. За доручак преопручујем месне прерађевине "познатог" порекла и како не би јели саме прерађевине, узмите и хлеб пун адитива. Немојте се нервирати од раног јутра. Прочитајте новине, погледајте вести, послушајте по којег утицајног господина са наше сцене и одмах ће вам бити лакше. 'Ајде, полако сад на посао, треба нацрнчити плату од 200 евра. И само опуштено на послу, увек ће се наћи неко ко ће вам улепшати дан. Биле то муштерије, био то шеф, или неко сасвим трећи. Када се вратите са посла, можете се опустити уз кућне проблеме. Нећу вам се мешати у вечерњи избор, али и ту имате широк асортиман понуда.

До следећег читања.  

Прође дан, прође и живот

Гасим цигару. Стојим наслоњен на шанк и испијам последње пиво за вечерас. Нисам више сигуран колико сам их попио. Ма, као да је сада то битно. Какво је то новокомпоновано сра** у позадини ? Ех, кад се сетим мојих дана... Е, оно је била музика, а не ово. Разгледам по локалу. Види ти оне клинце... Напијају се сваки викенд, троше новац својих родитеља, ништа не раде, немају поштовања према старијима. Некултурни. Немам довољно речи којима би' их описао. Јесте, да смо ми исто тако, ал' се радило, бре ! Црнчило се, бре, знали смо да заврнемо рукаве, мало преко границе и тако то. Ма, знали смо да се снађемо ! А не као ови, све чекају на готово. То ме подсети кад сам са кумом Милошем шверцовао неке цигаре и виски, па нас ухватила милиција... Их, милицијо... Милицајац, брe, возио бицикло, ил' неког Фићу, ил'  Кеца. Узгред, какви су то аутомобили... Ех, кад се сетим свог првог Фиће. Подигао крваво зарађену плату, отишао у радњу. А он стоји, онако, сав се сија, бре. Зовем продавца, вадим паре( онако господски) и добијам кључеве. Седам у њега и правац на море. Е... Него, колико је ово сати ? Ма, где ми је сат ? Дај да питам овог момка. Еј, мали ! Колико је сати ? Шта кажеш !? Ух, могао би ја кренути полако, само да попијем ово што је остало. Дај да платим ово. Мали, колико изађе ово ? Толико !? Ма, није ни чудо какво је стање у држави, сви лапају, а на сиротињи зарађују. Море, држи ове паре и задржи ту сићу. Где сам паркирао кола ? А ту си се сакрио, стари друже. 'Ајмо, полако. Један, два, три ... 'Оћеш ли упалити ? Шта је , пресисао си ? Изгледа да ми шетња не гине. Ево и кише, само ми је она још фалила... Који ми је сад кључ од куће ? Толико кључева, као да сам чувар у затвору... Ах, ево га. Е, несретниче један, немаш ни кучета ни мачета. Уместо да сам се оженио, имао децу. Прави господин. Ал' морао сам ја да глумим мангупа. Откачих ону малу Марију. Каква је то женска била! Луда за мном. Хтела и да се венчамо. Некако се и договорили, ал' на тај судбоносан дан ја умислим како имам још времена и како ћу наћи бољу женску. Напијем се као свиња и завршим у неком каналу. Још сам и батине добио... А за њу нисам чуо од тог дана. Пуштам плочу, стављам на 45, седам на фотељу и палим цигару... Прође дан, прође и живот.

Покајање

Боже, опрости ми. Опрости ми за сваку моју прљаву мисао, за сваку моју погану реч. Молим те. Подигни ме из овог блата, опери ме у реци истине, у реци доброте. Моје упрљане очи очисти, јер сам од прљавштине која се нахватала почео да губим вид. Од мог изгубљеног вида, моја глупост је постала већа, а памет, памет краћа од мог дугачког и поганог језика. Опрости рабу који понизно клечи пред тобом. Јер како могу бити достојан да тебе пречистог и племенитог, тебе који дајеш и узимаш, тебе који си испуњен љубавју према децом својом, погледам у очи. Осећам да сам у оковима својих животињских потреба и у оковима своје кратке памети. Прогутао ме тамни бездан, посекло ме моје камено срце и докрајчила ме моја окрутна гордост. Заточен сам у тами својих недела и свог бескрајног поноса који ми полако заузима тело и претвара га у прах. Скренуо сам са правог пута и пао у прашину. Помози ми да угасим ватру која ми је запалила душу попут сувог сена и која се проширила на моја дела и моје речи и која односи невине животе. Научи ме како да обуздам мисли своје, јер ко сам ја да друге подучавам када сам и ја сам у незнању. Клечим понизно пред тобом, клечим понизно пред свима онима које сам увредио, пред свима онима према којима сам се понашао незахвално. Глупост је преузела моје мисли и начинила од мене слепца подигнутог носа који гази по лешевима својих доброчинитеља . Ех, смејем се глупости мојој јер сам умислио да сам изнад других. А уствари шта сам ја, до једне травке међ јабланима. Покушавам да полетим, али су ми крила изломљена. Покушавам да проговорим, али ми језик одсечен. Покушавам да осећам, али ми је срце окамењено. Па какав је то онда живот ? Просто речено овоземаљски.

Поглед са позорнице

У ово наше напредно доба, ако се оно тако може назвати, људи су све мање заинтересовани за културу. Ех( оно једно са великим уздахом), ево почећу од једног простог примера. Позориште. Значење ове речи се све више губи међу нама и све више личи на оно лепо сећање које у нама буди носталгију. Некада снажно и блиставо, примило је смртоносан ударац од свега оног лажног и исквареног. А, можда нас је искварило ово напредно. Престали смо да ценимо природну лепоту ма које ствари на овом свету, мислећи да ћемо је заменити са овим напредним. Па тако сада, уместо лепог можете чути да је нешто модерно, да је то нешто напредно. Али, у чему смо ми то напредовали ? Елем, да се вратим позоришту. Погледајте мало боље на живот. Зар он помало не личи на позорницу, а људи на глумце ? Када научимо да ходамо по сцени и да искажемо написан текст, пред нама се подигне завеса. Почело је. Маса људи без трептаја и без даха гледа сваки наш покрет који се ниже из секунде у секунду. Временом, у зависности од нашег талента, али најбитније труда и воље наше улоге постају све веће. Сада нас све више људи посматра и сада све више људи долази да нас види. Онако као што се дивимо ружи и онако као што мислимо да ће лепота њеног цвета остати вечна, тако и наша публика очекује да наша глума остане тако узвишена и бесмртна. Онај ко успе да глумом својом прикује своју публику за седишта и исто тако да контролише њихове изразе лица и рекације на сваки његов потез, узвисиће се над осталима. Он ће свој лик, сваку своју реч изречену и сваки свој покрет усадити у душе гледалаца. Последњи комад сваког глумца је његова најважнија представа у животу. Глумац може да бира да ли ће она бити трагична, онако трагична као смрт Ромеа и Јулије чија величанственост достиже бесмтрност, или ће, усред свог узвишеног говора у делу нестати попут бљеска светлости, оставити своју публику збуњену и заувек поставити мистерију која ће се прожимати кроз душе гледалаца и која ће се препричавати занавек. Погледавиши на ове последње комаде глумаца сваки је посебан на свој начин. Зато престаните да будете гледалац ! Престаните да будете обични и престаните да живите у средини ! И, због тога, закорачите даскама које живот значе.

Порекло

У човековој је нарави да, он као свесно и разумно биће, током свог века истражује. Средиште свих истраживања се може базирати на самом његовом пореклу, јер порекло је оно што нас највише привлачи, то је оно што човекову мисао обузима и привлачи током свих векова. У неком тренутку човек свесно као припадник неког народа се заинтересује за порекло тога народа. Али, како да човек сазна порекло свога народа када је оно остало завејано у мећави векова и када је кроз времена као јама, затрпавана костима и наливана крвљу тога народа. Ако не знамо ништа о нашем пореклу како онда да будемо свесни својег идентитета и како онда да се боримо за границе земље наше када не знамо где су оне постојале. Кажу, границе ваше земље су тамо где су гробови ваших предака, тамо где су ваше цркве и манастири. Па, где су ? Рушили их и руше, палили их и пале, пљачкали их и пљачкају, а ми сваки пут када смо устали да их бранимо како речју тако и делом нас су осуђивали као најгоре крвнике и убице, као угњетаваче и као зликовце. Кроз векове смо били растргнути између Истока и Запада, кроз векове смо стајали на граници тих светова и нашим костима, као и нашом проливеном крвљу бранили једне од других и обрнуто. И, како су нам се они одужили ? Гурнули су нас у блато и натерали да им љубимо чизме, као да смо ми њихови робови. Искористили су нашу неслогу и нашу немарност и ударили на темеље наше куће, на наш језик, на нашу културу, на нашу веру и на наше порекло. А сада, сада се називају нашим пријатељима и нуде нам њихову помоћ. Даље од нас погане звери, бежите и срамите се ваших недела и ваших крвних злочина ! Али, авај шта је мој глас наспрам оних који нас воде и који без образа газе по лешевима мога народа, наспрам оних који продају наша гробља и који потпаљују ватру тамо где је нема. Мали је мој пламен како би осветлио тамни бездан. Жалост моја и мојега народа је велика, сузе моје и мојега народа су толике да кад би почеле падати као киша, потоп библијски им раван не би био. Нестаћемо у мрачним вековима који нам долазе. Можда ће нас се неко сетити и рећи: "Беше једном некакав народ, народ који дао животе своје деце како би туђа живела, народ који се у исто време борио сам против себе и против непријатеља својих, народ који је стајао на вододелници култура и народ чија се трагична судбина речима не може исказати. Елем, беше једном некакав народ..."

Вид

Шетајући земаљским путевима, овим око себе затичем људе богаље и људе слепе. Загледам се у њих и видим да они не примећују вид свој изгубљени, но они мисле да гледају широм отворених очију. Ко их тако унакази, ко им је у очи песак бацио и каква то звер учини ? Али, авај, глупо је питање моје, јер ја одговор на њега знам, само покушавам да уверим себе да истина није таква као што ми се чини. Ех, несрећни и јадни људи, ви сте од мржње своје, од своје пакости и од жеље за оним материјалним и пролазним своје очи ослепели. Ваша нада за животом се своди на вашу смрт, ви на вашу смрт гледате као на вечну робију, те покушавате да се за време своје слободе проведете што боље. Ретки су они који на свој овоземаљски живот гледају као на школу која их учи и припрема за смрт, а на смрт гледају као на вечан живот, живот који је испуњен Господом. Е, таква нада вас је ослепела и учинила богаљима. Моји страхови су да ви својом болешћу не заразите и не уништите нове клице које нису укаљане вашом тамом, али мој страх се обистињује од када сте прогнани из врта Еденског. Јер, ви свакога ко покушава да вас исцели и ко покушава да вас научи како да гледате и како да шетате овим путевима земаљским, ви га терате од себе, ви га каменујете како речју тако и делом својим. Ви сами себи копате очи и покушавате да их замените новим технолошким достигнућима и благодетима овоземаљским, али шта вам то вреди када вам је душа упрљана ? Човек, када се упокоји шта од тога може понети са собом? Једино шта му остаје је душа, а каква ће то бити душа која је упрљана оним што се не може опрати и очистити? Жалим јер сам немоћан да вас поведем ка путу правоме јер тама је у вама пустила јаке корене. Господе, опрости нам јер збиља не знамо шта чинимо, обасјај нас светлошћу својом и изведи нас из ове таме вечне, јер бојим се се да ћемо заувек остати удаљени од тебе и да ће нас прогутати тама.

Бедеми

Често запловим чамцем по реци мисли, реком која нема почетка и краја, реком која пролази кроз многе пределе. Каткад се нађем и у пределима мога народа, пределима његове историје и његове патње. Кад заплових тим пределима, река постаде црвена, те ја одлучих да закорачим на обалу, али она беше сива. Уместо по фином песку ја сам ходао по костима. Око мене бејаше мрак, нигде сунце да се појави. Ходао сам дуго тако, главе спуштене, без наде да ћу наићи на нешто лепше. Одједаред, предамном  се нађе неко узвишење, па ја пођох до краја тог узвишења. Стигавши, погледах с висине на земљу, земљу која је опустошена, у којој зеленила нема само нека тама од које се уплаших . У једном тренутку у даљини видех неку светлу тачку која се кретала ка мени. Од јачине тог светла, не могох да гледам, те мало зашкиљих и видех да је то пастир, пастир анђеоског лика који са собом води стадо оваца. Он у руци свој држаше штап, на његовом телу беше монашка одора, а око главе ореол. Ходавши по тој земљи за њим кренуше плаво небо и сунце, трава озелени, поља ошумише, потекоше многи потоци и земља оживе. Како улепша ту земљу он узме штап свој те га заману над стадом својим и његове овце које до тада имаше приглуп лик, почеше примати лик човечији.Он сазида бедеме који чуваше културу и језик српски од најезде инојезичника. Његови бедеми као светионици обасјаваше пут онима који изгубише пут свој у мрачноме мору и сијаше белом и чистом светлошћу која је терала погане звери која хтедоше да покољу његово стадо. Његов одлазак у царство Небеско није прекинуло сјај бедема, јер пламен њихов је вечан и јак као што је вечно и снажно име њиховог Творца. Шта се збило са тим бедемима који су стајали постојано и силно, који су нас чували у мору векова од страшних звери ? Ми смо их срушили, мислећи да нам не треба њихова заштита, мислећи да су звери отишле и да су нестале са вековима, али жалост и несрећа је наша што смо мислили да смо постали разумни људи, али смо остали овце чија памет не достиже даље од нашег носа. Авај, јадни смо ми јер са срушеним бедемима, смо срушили и укаљали име нашег Пастира и нашег спасиоца који све време тужно мотри на нас као родитељ на дете које га повреди и уједе за срце. Бедеми још увек сијају и штите оне који верују и оне који нису заборавили име свога Пастира. Ех, овце једне како сте тако јадне када своје бедеме рушите како би у своје домове пустили оне који су у души крволочни вукови, а на себи носе коже јагањаца, како би сакрили свој истински лик.