Боже, опрости ми. Опрости ми за сваку моју прљаву мисао, за сваку моју погану реч. Молим те. Подигни ме из овог блата, опери ме у реци истине, у реци доброте. Моје упрљане очи очисти, јер сам од прљавштине која се нахватала почео да губим вид. Од мог изгубљеног вида, моја глупост је постала већа, а памет, памет краћа од мог дугачког и поганог језика. Опрости рабу који понизно клечи пред тобом. Јер како могу бити достојан да тебе пречистог и племенитог, тебе који дајеш и узимаш, тебе који си испуњен љубавју према децом својом, погледам у очи. Осећам да сам у оковима својих животињских потреба и у оковима своје кратке памети. Прогутао ме тамни бездан, посекло ме моје камено срце и докрајчила ме моја окрутна гордост. Заточен сам у тами својих недела и свог бескрајног поноса који ми полако заузима тело и претвара га у прах. Скренуо сам са правог пута и пао у прашину. Помози ми да угасим ватру која ми је запалила душу попут сувог сена и која се проширила на моја дела и моје речи и која односи невине животе. Научи ме како да обуздам мисли своје, јер ко сам ја да друге подучавам када сам и ја сам у незнању. Клечим понизно пред тобом, клечим понизно пред свима онима које сам увредио, пред свима онима према којима сам се понашао незахвално. Глупост је преузела моје мисли и начинила од мене слепца подигнутог носа који гази по лешевима својих доброчинитеља . Ех, смејем се глупости мојој јер сам умислио да сам изнад других. А уствари шта сам ја, до једне травке међ јабланима. Покушавам да полетим, али су ми крила изломљена. Покушавам да проговорим, али ми језик одсечен. Покушавам да осећам, али ми је срце окамењено. Па какав је то онда живот ? Просто речено овоземаљски.
Нема коментара:
Постави коментар