Бедеми

Често запловим чамцем по реци мисли, реком која нема почетка и краја, реком која пролази кроз многе пределе. Каткад се нађем и у пределима мога народа, пределима његове историје и његове патње. Кад заплових тим пределима, река постаде црвена, те ја одлучих да закорачим на обалу, али она беше сива. Уместо по фином песку ја сам ходао по костима. Око мене бејаше мрак, нигде сунце да се појави. Ходао сам дуго тако, главе спуштене, без наде да ћу наићи на нешто лепше. Одједаред, предамном  се нађе неко узвишење, па ја пођох до краја тог узвишења. Стигавши, погледах с висине на земљу, земљу која је опустошена, у којој зеленила нема само нека тама од које се уплаших . У једном тренутку у даљини видех неку светлу тачку која се кретала ка мени. Од јачине тог светла, не могох да гледам, те мало зашкиљих и видех да је то пастир, пастир анђеоског лика који са собом води стадо оваца. Он у руци свој држаше штап, на његовом телу беше монашка одора, а око главе ореол. Ходавши по тој земљи за њим кренуше плаво небо и сунце, трава озелени, поља ошумише, потекоше многи потоци и земља оживе. Како улепша ту земљу он узме штап свој те га заману над стадом својим и његове овце које до тада имаше приглуп лик, почеше примати лик човечији.Он сазида бедеме који чуваше културу и језик српски од најезде инојезичника. Његови бедеми као светионици обасјаваше пут онима који изгубише пут свој у мрачноме мору и сијаше белом и чистом светлошћу која је терала погане звери која хтедоше да покољу његово стадо. Његов одлазак у царство Небеско није прекинуло сјај бедема, јер пламен њихов је вечан и јак као што је вечно и снажно име њиховог Творца. Шта се збило са тим бедемима који су стајали постојано и силно, који су нас чували у мору векова од страшних звери ? Ми смо их срушили, мислећи да нам не треба њихова заштита, мислећи да су звери отишле и да су нестале са вековима, али жалост и несрећа је наша што смо мислили да смо постали разумни људи, али смо остали овце чија памет не достиже даље од нашег носа. Авај, јадни смо ми јер са срушеним бедемима, смо срушили и укаљали име нашег Пастира и нашег спасиоца који све време тужно мотри на нас као родитељ на дете које га повреди и уједе за срце. Бедеми још увек сијају и штите оне који верују и оне који нису заборавили име свога Пастира. Ех, овце једне како сте тако јадне када своје бедеме рушите како би у своје домове пустили оне који су у души крволочни вукови, а на себи носе коже јагањаца, како би сакрили свој истински лик.