Шетајући земаљским путевима, овим око себе затичем људе богаље и људе слепе. Загледам се у њих и видим да они не примећују вид свој изгубљени, но они мисле да гледају широм отворених очију. Ко их тако унакази, ко им је у очи песак бацио и каква то звер учини ? Али, авај, глупо је питање моје, јер ја одговор на њега знам, само покушавам да уверим себе да истина није таква као што ми се чини. Ех, несрећни и јадни људи, ви сте од мржње своје, од своје пакости и од жеље за оним материјалним и пролазним своје очи ослепели. Ваша нада за животом се своди на вашу смрт, ви на вашу смрт гледате као на вечну робију, те покушавате да се за време своје слободе проведете што боље. Ретки су они који на свој овоземаљски живот гледају као на школу која их учи и припрема за смрт, а на смрт гледају као на вечан живот, живот који је испуњен Господом. Е, таква нада вас је ослепела и учинила богаљима. Моји страхови су да ви својом болешћу не заразите и не уништите нове клице које нису укаљане вашом тамом, али мој страх се обистињује од када сте прогнани из врта Еденског. Јер, ви свакога ко покушава да вас исцели и ко покушава да вас научи како да гледате и како да шетате овим путевима земаљским, ви га терате од себе, ви га каменујете како речју тако и делом својим. Ви сами себи копате очи и покушавате да их замените новим технолошким достигнућима и благодетима овоземаљским, али шта вам то вреди када вам је душа упрљана ? Човек, када се упокоји шта од тога може понети са собом? Једино шта му остаје је душа, а каква ће то бити душа која је упрљана оним што се не може опрати и очистити? Жалим јер сам немоћан да вас поведем ка путу правоме јер тама је у вама пустила јаке корене. Господе, опрости нам јер збиља не знамо шта чинимо, обасјај нас светлошћу својом и изведи нас из ове таме вечне, јер бојим се се да ћемо заувек остати удаљени од тебе и да ће нас прогутати тама.
Нема коментара:
Постави коментар