Глад

Загрмите небеса! Затресите се горе! Отвори се земљо! Задрхти природо! Погледајте људе како празних стомака траже глади. Траже је и моле за њу као за кишу у сушно време. Покушавају се најести глади, али су толико дебели да, ако буду отворили уста, пући ће попут мехура од сапунице. Не могу их схватити. Надам се да памети немају, јер ако имају тешко нама. Како могу да обећавају нове плодове на дрвету, када секу корење тог дрвета? Обећавају нам те плодове опточене златном кором. Говоре како су изнутра свежи и сочни, али када их отворите они су пуни трулежи и пуни црва, црва од којих вам се мешина скврчи попут лешника и од којих вам памет стане, а душа нестане. А, ми.... Ми ходимо за тим плодом и гледамо у њега као у светињу. Гледамо у светињу, док заједно са свињама једемо помије. Мада, у ово, не бих рекао време, јер нису лоша времена, но људи, али у овом тренутку, који траје дуг низ година нама и ове помије изледају као велик луксуз. Ех, народе мој, да ли да те оплакујем или да ти се смејем? Док скромно једеш помије, гледаш у те плодове и свом снагом их тражиш и призиваш. Призиваш себи још једну глад, а и ову ниси завршио. Призиваш себи смрт, а и ову ниси одлежао. И тако призиваш и призиваш у недоглед. Живиш у картонској кутији коју је испунила влага и чији смрад се не може издржати. Полако, чак неприметно, ти односе и ту смрдљиву, стару кутију, јер им није никад доста. Односе је и дају ти још помија, да их у сласти поједеш. Наједи се, марво једна! Наједи се, кад си без памети! Остао си и без тог картона. Лежиш на земљи, гледаш у оно тмурно небо и опет се надаш плодовима. Па, ево их! Дошли су да те отерају и са те земље и да ти дају те проклете плодове. Дошли су да ти их дају и да гледају како полако умиреш док их једеш. Гледају сваки твој залогај, који те све више убија и који ти све више мрви тело и душу. Смеју ти се онако покварено, а ти се, јадан и глуп, не можеш најести смрти. А када умреш, они ће полако закорачити на твоје тело одржати говор о страдању за више циљеве и онда ће поставити трпезу у ту част. Ево, гледам их како једу своје последње јело, јер мешине дебеле полако пуцају. Али, то је њима свеједно, јер они мисле да су бесмртни. Умазали се од оне силне хране, па се зажелели помија. Навалише и на њих, али нема где. Пуче стомак као мехур од сапунице. Пуче мехур, па падоше поред твог леша. И тако леже два леша. Леже, а нико неће да их узме. Земља их се гади, лешинари их се гаде. Па, шта им остаје? Па, ето, да у миру иструну. И док они труле, више њихових глава расте дрво златних плодова. Расте и расте...

Тама и светлост

Тама и светлост. Светлост и тама. Уствари, шта уопште стоји између ова два појма ? Не, не говорим о добру и злу, већ једноставно о светлости и тами.  Зашто се човек плаши таме ? Да ли се он боји онога што не види, или се боји онога што би могао да види ? А, шта ако воли више таму него светлост ? Да ли онда покушава да се сакрије у тами од онога што види под светлости ? Зар се светлост може сакрити у тами и може ли се тама сакрити од светлости ? Шта је тама, а шта светлост ? Две ствари на први поглед различите попут неба и земље, али опет толико исте, да када мало боље погледате, не примећујете разлику између њих. Па, у чему је онда њихова разлика ? Ни у чему. Њихова разлика је онолико велика колико је наш вид мали, она је онолико далеко колико је наш вид кратак. Ех, колико се ми ослањамо на свој вид, требао би нам телескоп како би проценили људе. Оно што видимо и у светлу и у тами, то видимо и људима. У људима видимо само онолико колико нам одговара, онолико колико желимо. Ако желимо, ми ћемо на њима видети таму, док заборављамо да испод таме лежи светлости. Али, ако желимо да видимо на њима светлост, видећемо је и опет ћемо заборавити да испод светлости лежи тама. Па, зашто онда постоје светлост и тама ? Ето, ту су како би нас опомињале на наше мане, на наше недостатке. Ту су како би кроз векове записале људску несрећу која почиње и која се завршава обичним погледом. Уплетене су у наше животе неком невидљивом нити, која се не може пресећи. Кроз времена нас уче да превазиђемо своје животињске, своје бедне нагоне. И научише ли нас ? Надам се да ће успети у својој светој мисији. Али, запамтите, не може учитељ бити гласан колико ђаци могу бити глуви.

Гост

Још увек не могу да разазнам шта је то што човека, кроз његов читав век, гони и шта је то што га толико мучи ? Баците поглед на људе око себе. Е, сада полако посматрајте сваки њихов покрет, сваку њихову патњу и њихове ужурбане кораке по врелом поплочаном путу. Где ли то они беже и од кога беже ? Ко ли је њихов ловац ? Чији су то они плен ? И како да га назовем, кад име нема ? Како да га препознам кад лице мења попут камелеона који се уклапа у средину ? Али, знам да га могу наћи у свему материјалном на овом свету и тамо где се највише плашим, у људима. Он се увуче у ваше тело кришом, а да тога нисте и свесни. Онда, полако вам преузима разум, полако вам преузима тело, али једино што не може преузети и једино што је свето у људима је душа. Док не схватите ко вам се уселио, начините страшне ствари које вам никад не би пале на памет. Што више борави у вашој кући, то је све више мења по свом укусу и када му престане бити занимљива он одлази. Али, најстрашнији је одлазак његов, јер када одлучи да оде он све руши за собом, руши или оставља у пепелу. У пепелу или пак корову. Када схватите да сте у затворској ћелији, ви покушавате да побегнете. Као што у слободно време одлазите у природу како би се одморили од лажних лица, од лажног града, од лажних обавеза, како би одморили ноге које су шетале по трњу, тако и ви покушавате да скинете букагије са својих ногу и руку и да отворите врата ћелије. Неко својим бегом успе да се ослободи, а неко својим бегом уђе у лавиринт у коме се изгуби и из ког се никад више не врати. Само се питам, док гледам ову несрећу, да ли ћемо престати да градимо себи затворе и лавиринте ? Да ли ћемо престати да трујемо своју трпезу и да ли ћемо престати да правимо отров ? Долазимо до краја ове приче, још увек нисмо сазнали име починиовца. Е, па нећемо га ни сазнати. То могу бити Ја или Ти, па чак и Он и Она и Оно, али ни Ми као ни Ви и, у последњем случају, Они нису искључени.

Мећава

Хоће ли више проћи ова зима ? Хоће ли престати ова мећава и хоће ли нас обасјати сунце ? Зашто нас пролеће заобилази и зашто смо му тако далеко ? Заједно са својим народом ходам по снегу који под нашим ногама добија црвену боју. Окружени смо високим планинским венцима, који нам заклањају небо. Где год погледаш видиш само беду, несрећу и смрт. Глад нам је постала свакодневан извор хране. Тела више не осећамо. Човек када би нас погледао, могао би да види само ходајуће лешеве од којих би му се крв заледила. Испијених погледа и суморних лица гледамо у земљу, јер плашимо се да видимо будућност, а сувише нам је опасно да гледамо у прошлост. Покушавамо да се одбранимо од крволочних звери чија су срца испуњена похлепом и из чијих утроба допире смрад људског меса. Својим крвавим чељустима су нас поредили са прљавом марвом коју треба окупати челиком. Како им није доста ? Да ли ће костима и крвљу напунити своје дебеле мешине ? Покушавам да се сетим своје домовине, али некако све ми је као кроз маглу. Ево, као да ми се назире. Беше то лепа, плодна земља. Кроз њу су протицале многе бистре реке, расле многе шуме и простирали се многи пашњаци. Живео је ту један народ чију су доброту сви искористили. Када пролазиш поред кућа, застанеш и погледаш у двориште. Видиш орах и под њим сто и клупе. На клупи седи старина насмејаног лица и полако и у миру испија једну домаћу. Поред њега седе његови синови. Старица заједно са снајама доноси разне посластице како би се читава породица послужила. А око њих деца се безбрижно играју. И тако кроз читав сокак од куће до куће се чује дечија граја. Сунце је својим зрацима грлило ту земљу, а ветар јој ширио крила. Ех, да ми је само једном да прошетам том земљом. А овако ходам по вечитом снегу и леду у нади да ће мој народ пронаћи пут до куће. Спустила се ова тмина на нас и једино што светли је овај снег који нам својом белином отупљује погледе и који нас је одвукао са пута и бацио у заборав. Авај ! Хоће ли нас неко избавити из овог вечног ропства ? Хоће ли неко отерати ове мрачне звери од нас ? Хоће ли неко... ?

Један уобичајан дан

Шетам се неки дан градом, кад у по' бела дана човеку на сред улице украли кола. Ех, да су била нека, већ је то било дугогодишње, полуисправно превозно средство. Изгледа да, ако нећете да имате посла са овом поштеном господом, треба да набавите што већег и што лепшег џукца. Јер, опште је познато да ће пре однети пекинезера него шарпланинца. Ваљда се риба плаши веће рибе. Шта ја знам. Елем, полако одвезли човеку кола, нико ни да мрдне. Шта ћеш навикли смо да живимо на Дивљем Западу и да  сваки час очекујемо обрачун код О.К. Корала. И тако одоше кола, а човек се ухватио за уши, па скаче од среће. Мисли, како је било добро је и прошао. Улазим у продавницу, кад у том тренутку улеће нинџа са сабљом у руци тражећи да газда испразни касу. Дешава се неочекивано очекиван обрт. Газда, као сваки угледан домаћин вади ватрено оружје које би од човека направило швајцарски сир. Одједном се чује гласно пиштање и у продавницу утрчава господин задужен за празне џепове и пуне руке. Почиње да маше црвеним картоном газди и упозорава га да не помишља на употребу оружја, већ да лепо испуни сва наређења нинџе. Уз то му објашњава како ће се он побринути да нинџи дају што бољу собу у хотелу са пет звездица. Газда погледа лево, па десно, лагано спусти хладну цевку на земљу и испразни сеф са дијамантима и златом. Излетео нинџа, одшетао и господин озбиљно обучен и као да ништа није било. Изађем из радње и угледам Бабу Зенетија како са својим чопором хара по прљавим улицама пропалог града. Само сам се насмејао и отишао што пре кући, како бих сачувао главу на раменима.

Читаоци моји, шта да вам кажем. До следећег писанија...