Глад

Загрмите небеса! Затресите се горе! Отвори се земљо! Задрхти природо! Погледајте људе како празних стомака траже глади. Траже је и моле за њу као за кишу у сушно време. Покушавају се најести глади, али су толико дебели да, ако буду отворили уста, пући ће попут мехура од сапунице. Не могу их схватити. Надам се да памети немају, јер ако имају тешко нама. Како могу да обећавају нове плодове на дрвету, када секу корење тог дрвета? Обећавају нам те плодове опточене златном кором. Говоре како су изнутра свежи и сочни, али када их отворите они су пуни трулежи и пуни црва, црва од којих вам се мешина скврчи попут лешника и од којих вам памет стане, а душа нестане. А, ми.... Ми ходимо за тим плодом и гледамо у њега као у светињу. Гледамо у светињу, док заједно са свињама једемо помије. Мада, у ово, не бих рекао време, јер нису лоша времена, но људи, али у овом тренутку, који траје дуг низ година нама и ове помије изледају као велик луксуз. Ех, народе мој, да ли да те оплакујем или да ти се смејем? Док скромно једеш помије, гледаш у те плодове и свом снагом их тражиш и призиваш. Призиваш себи још једну глад, а и ову ниси завршио. Призиваш себи смрт, а и ову ниси одлежао. И тако призиваш и призиваш у недоглед. Живиш у картонској кутији коју је испунила влага и чији смрад се не може издржати. Полако, чак неприметно, ти односе и ту смрдљиву, стару кутију, јер им није никад доста. Односе је и дају ти још помија, да их у сласти поједеш. Наједи се, марво једна! Наједи се, кад си без памети! Остао си и без тог картона. Лежиш на земљи, гледаш у оно тмурно небо и опет се надаш плодовима. Па, ево их! Дошли су да те отерају и са те земље и да ти дају те проклете плодове. Дошли су да ти их дају и да гледају како полако умиреш док их једеш. Гледају сваки твој залогај, који те све више убија и који ти све више мрви тело и душу. Смеју ти се онако покварено, а ти се, јадан и глуп, не можеш најести смрти. А када умреш, они ће полако закорачити на твоје тело одржати говор о страдању за више циљеве и онда ће поставити трпезу у ту част. Ево, гледам их како једу своје последње јело, јер мешине дебеле полако пуцају. Али, то је њима свеједно, јер они мисле да су бесмртни. Умазали се од оне силне хране, па се зажелели помија. Навалише и на њих, али нема где. Пуче стомак као мехур од сапунице. Пуче мехур, па падоше поред твог леша. И тако леже два леша. Леже, а нико неће да их узме. Земља их се гади, лешинари их се гаде. Па, шта им остаје? Па, ето, да у миру иструну. И док они труле, више њихових глава расте дрво златних плодова. Расте и расте...