Хоће ли више проћи ова зима ? Хоће ли престати ова мећава и хоће ли нас обасјати сунце ? Зашто нас пролеће заобилази и зашто смо му тако далеко ? Заједно са својим народом ходам по снегу који под нашим ногама добија црвену боју. Окружени смо високим планинским венцима, који нам заклањају небо. Где год погледаш видиш само беду, несрећу и смрт. Глад нам је постала свакодневан извор хране. Тела више не осећамо. Човек када би нас погледао, могао би да види само ходајуће лешеве од којих би му се крв заледила. Испијених погледа и суморних лица гледамо у земљу, јер плашимо се да видимо будућност, а сувише нам је опасно да гледамо у прошлост. Покушавамо да се одбранимо од крволочних звери чија су срца испуњена похлепом и из чијих утроба допире смрад људског меса. Својим крвавим чељустима су нас поредили са прљавом марвом коју треба окупати челиком. Како им није доста ? Да ли ће костима и крвљу напунити своје дебеле мешине ? Покушавам да се сетим своје домовине, али некако све ми је као кроз маглу. Ево, као да ми се назире. Беше то лепа, плодна земља. Кроз њу су протицале многе бистре реке, расле многе шуме и простирали се многи пашњаци. Живео је ту један народ чију су доброту сви искористили. Када пролазиш поред кућа, застанеш и погледаш у двориште. Видиш орах и под њим сто и клупе. На клупи седи старина насмејаног лица и полако и у миру испија једну домаћу. Поред њега седе његови синови. Старица заједно са снајама доноси разне посластице како би се читава породица послужила. А око њих деца се безбрижно играју. И тако кроз читав сокак од куће до куће се чује дечија граја. Сунце је својим зрацима грлило ту земљу, а ветар јој ширио крила. Ех, да ми је само једном да прошетам том земљом. А овако ходам по вечитом снегу и леду у нади да ће мој народ пронаћи пут до куће. Спустила се ова тмина на нас и једино што светли је овај снег који нам својом белином отупљује погледе и који нас је одвукао са пута и бацио у заборав. Авај ! Хоће ли нас неко избавити из овог вечног ропства ? Хоће ли неко отерати ове мрачне звери од нас ? Хоће ли неко... ?
Нема коментара:
Постави коментар