Гост

Још увек не могу да разазнам шта је то што човека, кроз његов читав век, гони и шта је то што га толико мучи ? Баците поглед на људе око себе. Е, сада полако посматрајте сваки њихов покрет, сваку њихову патњу и њихове ужурбане кораке по врелом поплочаном путу. Где ли то они беже и од кога беже ? Ко ли је њихов ловац ? Чији су то они плен ? И како да га назовем, кад име нема ? Како да га препознам кад лице мења попут камелеона који се уклапа у средину ? Али, знам да га могу наћи у свему материјалном на овом свету и тамо где се највише плашим, у људима. Он се увуче у ваше тело кришом, а да тога нисте и свесни. Онда, полако вам преузима разум, полако вам преузима тело, али једино што не може преузети и једино што је свето у људима је душа. Док не схватите ко вам се уселио, начините страшне ствари које вам никад не би пале на памет. Што више борави у вашој кући, то је све више мења по свом укусу и када му престане бити занимљива он одлази. Али, најстрашнији је одлазак његов, јер када одлучи да оде он све руши за собом, руши или оставља у пепелу. У пепелу или пак корову. Када схватите да сте у затворској ћелији, ви покушавате да побегнете. Као што у слободно време одлазите у природу како би се одморили од лажних лица, од лажног града, од лажних обавеза, како би одморили ноге које су шетале по трњу, тако и ви покушавате да скинете букагије са својих ногу и руку и да отворите врата ћелије. Неко својим бегом успе да се ослободи, а неко својим бегом уђе у лавиринт у коме се изгуби и из ког се никад више не врати. Само се питам, док гледам ову несрећу, да ли ћемо престати да градимо себи затворе и лавиринте ? Да ли ћемо престати да трујемо своју трпезу и да ли ћемо престати да правимо отров ? Долазимо до краја ове приче, још увек нисмо сазнали име починиовца. Е, па нећемо га ни сазнати. То могу бити Ја или Ти, па чак и Он и Она и Оно, али ни Ми као ни Ви и, у последњем случају, Они нису искључени.