Један уобичајан дан

Шетам се неки дан градом, кад у по' бела дана човеку на сред улице украли кола. Ех, да су била нека, већ је то било дугогодишње, полуисправно превозно средство. Изгледа да, ако нећете да имате посла са овом поштеном господом, треба да набавите што већег и што лепшег џукца. Јер, опште је познато да ће пре однети пекинезера него шарпланинца. Ваљда се риба плаши веће рибе. Шта ја знам. Елем, полако одвезли човеку кола, нико ни да мрдне. Шта ћеш навикли смо да живимо на Дивљем Западу и да  сваки час очекујемо обрачун код О.К. Корала. И тако одоше кола, а човек се ухватио за уши, па скаче од среће. Мисли, како је било добро је и прошао. Улазим у продавницу, кад у том тренутку улеће нинџа са сабљом у руци тражећи да газда испразни касу. Дешава се неочекивано очекиван обрт. Газда, као сваки угледан домаћин вади ватрено оружје које би од човека направило швајцарски сир. Одједном се чује гласно пиштање и у продавницу утрчава господин задужен за празне џепове и пуне руке. Почиње да маше црвеним картоном газди и упозорава га да не помишља на употребу оружја, већ да лепо испуни сва наређења нинџе. Уз то му објашњава како ће се он побринути да нинџи дају што бољу собу у хотелу са пет звездица. Газда погледа лево, па десно, лагано спусти хладну цевку на земљу и испразни сеф са дијамантима и златом. Излетео нинџа, одшетао и господин озбиљно обучен и као да ништа није било. Изађем из радње и угледам Бабу Зенетија како са својим чопором хара по прљавим улицама пропалог града. Само сам се насмејао и отишао што пре кући, како бих сачувао главу на раменима.

Читаоци моји, шта да вам кажем. До следећег писанија...