Крик

" Јер ништа није скривено, што се не би открило; нити што би тајно, а да не изађе на видело. Ко има уши да слуша, нека слуша."  Мк (4:21-25)

Последњи крик за архитекте и раднике. Титаник полако креће, преко недовршене пруге у непознатом правцу. Магла се спустила по путу, па кондуктер не види куда се креће и сада је његов воз у рукама централе, која зна да се на неколико километара од њега налази недовршен мост преко кањона. У централи се врше хитне процене, да ли ће камен, ако га бациш у вис, пасти на земљу. Проверава се сваки плус, сваки минус, не би ли се дошло до високотехнолошког одобрења за интервенцију. Воз убрзава све више и више, док купеи пуни недужних ни не слуте шта се дешава. Кондуктер покушава кроз маглу да види нешто, али не успева. Централа, званично обавештава да се ипак може занемарити процена и да камен неће, ако га баците у вис, пасти на земљу: "Слободно попијте пиће, све је у реду и под контролном." Воз долази до врхунца брзине. Путници још увек ништа не слуте, а кондуктер ништа не види. 

Крај. Нема више пруге. Воз је слетео. 

Čaša ispada
Prosipa se piće
Šta je gospodo ? Nema procena više ?

Govorili ste, ovo je samo kliše

U vestima šta sad piše ?

Da li diše ?

Svi su zanemeli, svi prebledeli

Pogledi tupi,

Otkucaji teški

Tišina
Muk
A onda strašan huk

Suze se rone
 Trljaju se grudi

U tugu se tone
A mišljenje se budi

Šta bi bilo da je...
Da smo...
Da si...
Šta bi da sam...
Šta bi ?

Извештавамо са лица места. Догодила се још једна страшна несрећа. Воз је слетео са недовршеног дела пруге. На сву срећу има преживелих. Службе хитне помоћи су свугде. Страшан призор. Останите уз нас и пратите дешавања на терену.

A sada iz prljavih usta

Priča stravična i pusta

U pustome mestu
 Pustoj glavi
U kojoj samo jezik radi
Da kaže ono što drugi čuje

Sve je to zbog...

Ma sigurno je zbog...

Ne, ne ja sam čuo da je...

I tako priča kruži

Traje

Sve dok se ne prenese dalje

У централи се после добрих вести осети олакшање, али и даље не успевамо да добијемо било какав коментар на ову незгоду. Покушаћемо касније.

Prašina se spustila
Ali još je prašnjav vazduh

Lakše se sada diše
I osmeh se na licima njiše

Hvala ti Bože
Moglo je biti loše

Централа је изнела незванично обавештење, да је све добро. Њихова одлука, која је широко прихваћена, је да се до даљнег не умарају и не настављају са радом због страшног догађаја, који се десио.  

Последњи крик за све архитекте и раднике. Титаник полако креће...

Толико је вруће...

Толико је вруће, да се Бедуини осећају као код куће.

Толико је вруће, да смо почели да извозимо песак.

Толико је вруће, да смо почели да узгајамо кактус.

Сада ми је јасно зашто Арапи улажу у Србији. Толико је вруће, да мисле да им је Србија други дом.

Толико је вруће, да се прилози о вискоим температурама и преживљавању у пустињи више не снимају у Африци, него у Србији.

Толико је вруће, да нам је камила постала домаћа животиња.

Извршена су мерења температуре. Толико је вруће, да је прво место заузело Сунце, друго место Србија, онда десет места празно, па Меркур.

Одлучио сам

Одлучио сам и то данас за доручком. После треће чашице, после седам дана размишљања и након једне дуге године пропадања. Одлучио сам. Убићу страшну неман, петог јахача апокалипсе, која ми је попалила и порушила дворе. Убићу курвиног сина. Убићу Купидона. Узећу пушку са тавана, што ми остаде у аманет од предака. Пресудила је многим Турцима и Швабама, вала ће се наћи места и за једну божанску, златну црту на њеном кундаку. Ако се јадна у прах, од старине претвори, голим ћу га рукама задавити и тако му живот прекратити. Да га научим једном за свагда, да се мамуран послом својим не бави. Нека оде код оптичара, ако не види, а ако се на године вади, пензија ће га свим срцем пригрлити. Уф, што сам гладан. Него, где сам оно стао ? Ах, да. Кад му одем тамо, свашта ћу му рећи и за оно што је било и за оно што ће бити. Не буде ли ме послушао, свакаквог ћу белаја начинити. Е, што сам гладан. Морам нешто појести. Послужите се и ви. Шта сам оно хтео још да кажем ? Јесте, ако неким случајем жив не успем, нека се не заварава и мртав ћу га гањати ! Нећу се смирити, док рачуне не средим. Ала ми се сад приспавало. Знате шта, морам ја мало да прилегнем.'Оће тако човеку санак на очи после јела. А Купидон ? Који Купидон ? А, тај. Ма, много ми се спава, не могу сад да се бакћем са њим. Све ће се то некако и без мене решити. 

Поподневна је дремка паметнија од вечерње !

Кавгаџија

Био једном један...

Ма, биће једном један...

Не ваља. Има негде један, што никада, никако, ни под којим условом, ма ни за живу главу не може без свађе. Ујутру се посвађа због премало украшене шоље, или због тога што кафа није оне боје, плаве, коју највише воли. Доручак прескаче због господства и здравог живота. Вели, саветују тако учени људи, што озбиљне чланке о здрављу пишу у "Мики Маусу" и "Коцки, коцкица" . За ручак долази главна представа. Недовољно посољених колача, прекратко исечених резанаца за супу, премало краставчића у посуди, превише светла напољу и тако у недоглед. Од дисциплина највише воли свађање у двоје. Никада не пропушта дебате разне врсте. Дебатовање са каменом, сунђером или небом. Националним поносом сматра свађање плавих и жутих, глувих и слепих, а по највише глупих и тупавих. Докторирао је свађање без мозга у глави, али са мотком у руци. Проучава технике древних мудраца и тренира свађање од јутра до сутра, од сутра до јуче и најтеже, али најлепше, од некад до никад. Кад нема са ким да се свађа, стане испред огледала и држи монолог.

 А кад сам себи досади, онда, на тенане и са уживањем отпочне свечани чин свађања са собом.

Како смо заборавили да причамо (vol. 2)

Разговор. Или га нема, или је врло редак. Толико изумире, да ће се за сто година, а можда и мање, наћи у музејима. Чак ни тада, када буде објашњаван, неће се користити говор." Дошли смо до важног "предмета", који је значајан за људску историју и културу." Групица ће на тренутак усмерити погледе ка малој таблицу на којој пише РАЗГОВОР, погледати пар слика везаних за овај предмет, можда чути нешто о њему преко разгласа и то је то. Онда ће све то усликати и поделити на друштвене мреже. Остали из групе ће то лајковати, поделити и прокоментарисати. Овај историјски тренутак ће трајати свега пар минута и групица ће наставити свој обилазак музеја. Толико о светлој будућности. Ову врсту која се дружи са Јетијем, змајевима и осталим бићима можете наћи још у жучним расправама (иако, оне више подсећају на животињско урликање) и у тренуцима када се испразни батерија на телефону или једноставно останемо без истог. Можда ово мало звучи као сентиментално причање старог говнета, али разговора фали. Да се опустимо и уживамо у њему као у чаши доброг вина или укусној чоколади.

До следећег текста.

На сахрани

Сахранили ме јуче. Била баш лепа сахрана. Ко на филму. Оно јест, нико није плакао, сви нешто били весели. Мислим да толико људи нису били весели, ни кад је Хитлер умро. Ал' добро. Била баш лепа сахрана. Кад су кренули да ме затрпавају, нестало лопата. Толико су се за лопате гурали и отимали, да сам за мало добио комшију у парцели поред. Сваки хтео што више земље по мени да баци. Било ми мало чудно, ал' шта ћеш, таки су ти обичаји. А била баш лепа сахрана. Говор држао комшија Миле, јер нико ми од фамилије није био у стању. То вече кад им је доктор саопштио жалосну вест, целу ноћ су пили од неверице. "Немогуће", веле, "нисмо ми те среће." Верујем да је неверица нестала, као и пар бурића првокласне ракије, које сам чувао у специјалне прилике. Мој комша је пола сата причао и доказивао, како је ономад моја кера појела његову кокошку. Рекао је и пар добрих речи о мени, нећу да лажем, на наговор баба прдара, које су све време викале: " Биће гадно, ако се овај повампири." А била баш лепа сахрана. Их, каква је тек даћа била. Јела и пића колико хоћеш. Музика трешти само тако. Довели су касније и неку прсату певаљку. Да нису сви у црном, помислио би, на свадбу си дошао. Напио се и поп, те уместо мог гроба освештао погачу, уз речи: " Нека вам је срећно и берићетно и да славите још сто година." Не замерам му. Свадба, сахрана, све је то исто само нек има да се поједе и попије. А била баш лепа сахрана. Напио се и гробар, па ми окренуо крст наопако. Ево већ прво вече ми се окупљају неке будале. Пале свеће, пију неки сок (чини ми се да је од јагоде, барем му је боја таква) и врше некакве обреде. Шта ћеш тако ти је. Барем ће ми неко на гроб долазити. 

Лаже сваки који каже да су сахране тужне. Ево мене мртвог да посведочим, ако треба. Што те више пљују, оговарају и мрзе то ће ти сахрана бити веселија. Провод загарантован.

А била баш лепа сахрана.

У руци белој као снег...

Хода погнуте главе, док јој лице, за којим и богиње завиде, прекривају праменови пламене косе. Сваки њен покрет руке, сваки корак, одише елеганцијом. Са обе стране пута којим пролази, поље ружа, семена рајскога, у недоглед се пружа. Диже главу, а на лицу јој блиста прекрасни осмех. Почиње да плеше. Док се врти, низ усне црвене јој тече песма древних Најада. Хаљина црна, што ниједна рука људска саткати није могла, на ветру лепрша. Врти се још брже. Песма је све гласнија. Тамно небо нада мном постаје. Страшна олуја откровења за њом се креће, као да је она својим плесом ствара. Њена игра све је бржа. Олуја све страшнија. Латице ружа увелих су прекриле пут. Један поглед, као стрелу је испалила и мене скаменила. Тишина. Све је стало. Прилази ми као вук плену. Хода око мене полако. На једном страшан бол. Падам на земљу. Лежим у прашини, својој гробници узвишеној и гледам у њу. У руци белој као снег, држи крвљу натопљено моје срце.

Одлази погнуте главе, док јој лице, за којим и богиње завиде, прекривају праменови пламене косе.

Ја још увек...

Ох, госпо таме која зрачиш светлошћу.

Шапућеш ми топлим заводничким гласом на ухо, док ми се крв у венама леди. Мирис твоје косе ми је испунио тело, завукао се у сваку кост. Грлиш ме толико јако да вибрације мог распламсалог срца, осетим на теби. А ја слабашан, покушавам да се не заљубим у тебе. Палиш цигару, гледаш ме и смешиш се. Хваташ ме за руке, повлачиш ме из столице и водиш на плес. Танго се вечерас игра. Иако се чини да ја водим овај плес, ти, у ствари, вучеш кораке. Никада се лепше нисам осећао, али ја слабашан још увек покушавам да се не заљубим у тебе. Палиш још, једну, гледаш ме оним твојим прелепим очима и смешиш се. Овог пута сам се и ја насмејао. Прилазиш ми. Шапућеш ми још топлијим гласом, а крв се још више леди. Коса још јаче мирише. Грлиш ме све снажније, док ми срце избија из тела. Пољубац.

Умирем. Васкрсавам. Живим и још увек покушавам да се не заљубим у тебе.

За мене је она...

Чини ми се да до сада никад нисам упознао тако чудесну девојку. Прелепа је, можда и најлепша девојка коју сам икад видео. Постоји нешто у њој, што је одваја од свих. То је нека доброта, спремност да свакоме помогне. Ако те заволи, волеће те свим својим бићем. Ако би јој дао своје срце, чувала би га као мало воде на длану. На њеној лепоти, многе јој завиде. Претварају се да су добре са њом, да су јој најбоље пријатељице. Међутим, свака од њих би јој радо забола ножа у срце. Свака од њих на њу гледа са бесом и мржњом у очима и свака од њих ће тражити само малу ситницу, како би могла да је оптужи за нешто погано. Многи желе да је имају, али више због жеље да се њихово име увелича, да на њих гледају као на ловце изузетних способности, који су ухватили ретку птицу. Али нека запмте само једно, та птица и њено прелепо појање, као и њено раскошно перје за кавез нису створени.

 Ма шта ко причао за њу, за мене је она дама коју краси љупкост и елеганција

Опет си дошао...

Зашто ме прогониш ? Зар је моја крв слађа од крви других ? Зар је моја душа удобније место за становање од свих места на овом свету. Гледам те. Ватра ти из очију букти, из речи твојих бес куља, а из даха мирис ти меса човечијег допире. Крв црна ти се низ шаке упрљане слива. Срећемо се по ко зна који пут. Само знај, ако ти је разлог доласка исти, слободно се врати. Мало си пута са понудбом том долазио. Кажеш да ми кључеве, за окове што их носим, нудиш. Да их узмем ? А шта ћу њима скинути, чега се ослободити ? Шта ћу то добити ? Само још тежу казну када моје тело што је из праха нестало у прах постане. Узвикујеш : " Пусти ме да ти помогнем, слабе руке да ти оснажим. Дајем ти мач у руке да правду своју избориш и истину докажеш." Помоћ ми нудиш. Оштрицу ми у име правде и истине дајеш. Реци ми молим те. Када је оштрица некоме правду донела ? Та правда од сечива што стиже само једној страни добро доноси. Након те правде о истини, коју ми исто тако помињеш, се суди и пресућује. Они једни ће рећи да је правда оно што су они са правом учинили. Да је правда што су своју правду хтели да изборе. За то време они други ће тврдити супротно и тако у недоглед. Ето твоје правде и истине, које светлим речима описујеш.

Збогом намерниче, зла носиоче ! Знам ја да ти ово није први пут да са прага мог одлазиш. Долазак твој очекујем кад ми нове букагије на ноге ставе. Не брини ти за мене, имаш ти других послова. Таквих што тебе траже, ко' звезда на небу и још више има. Збогом намерниче. зла носиоче !

Мука

Завуче се некад нешто у човека. Нека чудна хладноћа што му кости обузме и изломи их попут обичног палидрвца. Обузме му и срце. Заболи га у прсима 'оће да их подере, ал' не може. Суза му на око крене, ал' он је врати. Свака му тешка реч што ју је примио, као и она коју је истрпио да не изговори, надође. Свака му се тужна мисао што ју је давно потиснуо врати, али дупло теже. Падне на колена и зајеца, ал' сузу још увек не пушта. Тежак му ваздух за дисање постане, а светло за гледање. Тама га окружи, али га не додирује, као да се и она боји тог непознаног. На земљу паде, ал' сузу не пусти. Смогне снаге да себе уздигне и муку му страшну изгнане. Гони је, ал' зна да ће се вратити. Гони је и исто тако зна да терет што га носи никад од њега самог неће бити јачи. Нека га милина након тога испуни. Као онда, кад током оних летњих врућина пирне фини ветрић, а ти провучеш прсте кроз косу и само се од задовољства насмејеш. 

Дигитално око

Селфи, селфи, селфи, слика хране, слика пића, селфи, селфи, селфи, слика патика, слика шминке, спонтана слика, слика онога, слика овога, селфи, селфи... Чуо сам давно, како су староседеоци Америке веровали, да вам фотографија може одузети душу и оскрнавити духовни мир. Тада ми се то чинило као обична бесмислица, као пуко схватање простог народа, али сада... Сада је то све, само не бесмислица и пука лудорија. Погледајте на хиљаде, милионе слика које називамо селфи. Шта је то него обична жеља за славом, да нас виде, да нас хвале на улици, да у нас гледају као у мала божанства ? Исто тако је ту и страх да се не заборавимо. Када већ нисмо ништа урадили, да нам се лик не заборави. Тужно је то што нам то исто друштво, које намеће бележење наших осећања, отупљује та иста осећања до мере која се не може замислити. Полако оно људско око, ма какво оно било, замењујемо оним дигиталним. Уче нас да пред њим нема ниједне тајне, да се њему слободно можемо исповедити. Говоре како је оно једини јемац, да ће нас упамтити и да нећемо пасти у заборав. Тако, ми неуки му се у потпуности предајемо. Оно бележи сваки тренутак наше среће, туге, усамљености, мржње...  А слике ? Слике остају у том једном великом албуму, који ће за неколико година бити у некој од фиока, покривен прашином и обложен паучином. Не верујете ? Узмите све те слике, ма колико год да их је. Узмите барем шачицу тих слика. Погледајте их. Свака је иста, свака је ништа друго до жеље. Жеље да сам само ја центар света, да сам само ја јебено битан и да све оно што ја не видим или мени није интересантно, не постоји. Можда ја стварно претерујем око ове ствари, можда. Ако толико претерујем, онда је и стварност стварна само онолико колико ми мислимо и можда је она стварно онаква какву смо је створили у својим главама. А, да ли је то тако ?

Просто ми се завукла у срце

Испрва болови помисли на раздаљину између нас су били стравични, мада сваки сусрет након тих мисли је био као додир анђела, што она и јесте. Њена лепота се не може описати ни једном речју. Сумњам да би ми за то помогле и стотине, па макар и хиљаде. Исто тако њеним очима се не може поредити ниједан сјај драгог камена. Афродитом се може назвати, али и то је благ назив спрам лепоте коју поседује. А осмех. Осмех мир за разјарену душу јестe. Волим како прича, како се смеје, како пева. Волим да је волим.

После толико хлађења и поновног бацања мога срца у ватру, љубав је очврснула попут челика. Мислим да је то сада много више од просте младалачке заљубљености која нестане са првим летњим поветарцем. Помисао на њу није више тако обичан, иако никад није само пуха помисао био, али сада је то много веће. Она је сада попут помисли на анђела који ме стално проматра и који ми спашава живот од засигурне смрти.

Просто ми се завукла у срце, где је урезала своје име да стоји ту заувек.