Борбе гладијатора

"Крви, крви ! Убиј, дај нам још крви ! Ломи кости, проливај крв, дај нам смрти ! " узвикује маса поганих и изопачених људских створова у позадини. Све се то полако утишава и на једном до изражаја долази глас са најавом представе паклене.

" Драги мој, борбе гладијатора се враћају у великом светлу. Не морате се више мучити са оним гужвама у арени, сада их можете погледати и у топлини ваших домова. Од сада сваког радног дана и викендом, имаћете прилику да погледате највеће борце данашњице, који су жедни крви и смрти. Чак можете и гласати путем СМС порука за најмаштовитије убијање. Али то није све, имате јединствену шансу да нам пошаљете вашу идеју за наредну борбу. Најбоља идеја осваја две карте за специјалну ложу."

Овако некако ће изгледати најава за те борбе гладијатора, које су у сваком случају увелико почеле. Нису те борбе, још увек, онакве како их наслов описује. Оне су за сада мало дотеране, урађене тако да мислите како је то све нестварно, као на филму. Добро, претерујем. Можда ти борци и нису толико жедни крви. А можда и јесу ? Небитно, ту сада није чак важан ни новац који све то покреће и одржава. Најбитније у целој овој ствари јесте она слика коју народ гледа и усваја, поготово најмлађи део публике. Та слика крви и још више крви, може код њега само да пробуди још већу жељу за крвљу. И тако они (које нећу именовати) стварају себи велику руљу коју могу да контролишу кад год зажеле. Просто речено служе се паролом "Хлеба и игара". Мада у овом нашем случају, пошто не смемо на њега никако гледати као на неки туђински, има мало мање хлеба. Зато су се, опет наводим, они побринули да игара никако не фали.  Најсмешнија и најтужнија ствар ми је када водитељ пред тај страшан чин узвикне :  "Уживајте у борби ! " И шта после ове изјаве даље причати и објашњавати ? Мени остаје само да се надам да ће све ово неко прочитати и дунути у велики рог који означава опасност.

Зајебанције које живот кроје

Увек сам се питао зашто се толико убијамо тим критичким зајебанцијама других људи ? Поготово оним зајебанцијама које нас стављају на рафове одавно пусте продавнице, у којима ћемо стајати све док нам не истекне рок употребе, а тада ће нас онај радник, или радница бацити у канту, садржај канте у црну кесу, кеса на ђубриште и све тако даље док од нас остане само назив на огромном списку пропалих производа, још више пропалих идејних стваралаца. Стварно зашто ? Мислим да те зајебанције служе као смешна успомена за тренутке када после много година, месеци, недеља и дана будемо опуштено испијали пиће са друштвом, а у позадини буде ишла песма која нам је била потпора у том смешном периоду. Само ми је жао што се ово не мења, или се тешком муком само питање поставља. Жао ми је што на крају то не испадне само смешна зајебанција, која нас подсећа на некадашње давно прохујало време, већ ми ипак слушајући те зајебанције завршимо на том страшном списку пропалих производа пропале идеје о најбољој путањи сачињавања самих нас. Гледам људе како сваким даном усвајају те зајебенције. Питам их:" Па докле и зашто више ?" А они само уздахну, па са пуно мржње: " А, како да преживим ? Како да друге отхраним и како да они преживе ? " И са тим одговором пуним велике жеље за промене, настављају да похрањују своју децу, њихова деца своју децу и тако у бесконачно. Опет погледам те људе, зар мисле да ће утеха заувек у дому, после тешког дана и још тежих зајебанција из прошлости, бити ? Кад тад ће закуцати и на твоја врата мали бедни радниче. Но, шта више да ти причам кад си ти увек глув за мене.Рећи ћу ти само ово. Буди глув за оне зајебанције, а не за своје срце и душу ! Ако ти се игра, играј ! Ако ти се пева, певај ! Ако си уморан, лези и спавај ! Само немој да слушаш те зајебанције које се представљају путоказима о спокојном и веселом животу до којих, само ти ово неће рећи, ако будеш следио никад нећеш ни доћи.

Више бих волео да са љубављу у срцу и срећом у души скончам, него да живим бесконачно са лажним спокојем после омрженог посла који ме сутра очекује.

Ево једног занимљивог прилога уз овај текст. Премда он у потпуности не приказује горе исписан текст, али ће свакако послужити и развеселити.

Ја сам...

Ја сам Музичар. Господар осећања људских, те тако и њих самих. Но, не само господар људи већ свих бића. Чак се и богови делу мом диве. Снага ми лежи у машти. Имам моћ да људе тугом огрнем онда када свега на претек имају и исто тако да их развеселим када немају ништа до земље под ногама и главе, што је тешком муком на раменима носе, под небом бескрајним. Уз моју музику заволе и највеће им непријатеље попут себи најдражих, али и уз музику моју могу да замрзе и саме себе.Ту сам када се рађају, а ни мање не изостајем када одлазе на бескрајно путовање. Време и простор границе ми нису. Немам ни пријатеља ни непријатеља, само публику која је ме слуша. Многи покушавају да моћ моје музике искористе за недела, али не схватају да она контролише њих, а не они њу. Не морате бити ни млади, ни стари да би уживали у мојој музици. Тачније, није битно ни ко сте, ни шта сте, а поготово одакле, јер све су то неважне ситнице које нестају када светла обасјају сцену, а сви се утишају. Тада остајемо само ја и мој инструмент.

Музичар није обична именица, већ рајска титула пред којом су све остале ништавне.

Велики стомаци, дуги језици и високе главе

У последње време, разни и разне, нас питају како живимо,како проживљавамо и да ли случајно животаримо. Канда ми се чини, да нас питају како би себе питали, 'eл како би нас обавестили да нас увек неко гледа. Но што нас не упитају да ли се са осмехом на лицу будимо или зашто нас боли десна нога, те шепамо ? Но се само чуде левоногом народу. Мислим да за осмех не брину пошто мисле да смо смешни,али ко се коме смеје ? Дебео, пардон елегантно попуњен,напуњен и препуњен, мршавом и сиромашном што од сиромаштва често заборави на ону,обавезну и без сваке сумње неопходну строгост, или сиромах господину што од стомака или каткад, облака,носа или језика не види да су му ципеле блатњаве, но не само ципеле него и ногавице, па каткад блато и до каиша,грла или облака доспе.Него да се ја не бих замајавао са велики стомаци, дуги језици, високе главе и друге господинске делове тела, ја ћу да погледам у небо, да ослушнем цвркут птица и да уживам у животу. Топло вам препоручујем исто, јер од пуно гледања у пајаца можеш постати и сам пајац.

Драги пајаци немо се увредите, то је посао штогод, некога развеселити је нешто племенито.

Свака срећна породица...

Једном давно, некакав мудар човек рече да све срећне породице личе једна на другу, а да је свака несрећна породица несрећна на свој начин. Ма колико да је ова, речима обликована, мисао исправна. Ја бих додао да је свака срећна породица слична свакој несрећној породици. Разуме се да оне нису исте. Та ни близанци нису исти, као ни људи што дишу исти ваздух и пију исту воду нису исти. Тако да полазим од те претпоставке да су оне сличне. Само их пажљиво погледајте и видећете колико су сличне. На пример. Срећна породица мисли да је најсрећнија у својој срећи, као што и свака несрећна породица мисли да је најнесрећнија у својој несрећи. Па се води и истом мишљу, да се несрећа не меша у посла срећи,као и да се срећа не меша у посао несрећи. Те сходно и том размишљању живе и преживљавају или пак проживљавају овај живот. Оне чак и не воле пуно да ризикују. Не. Ни случајно. Боје се да се њихову срећу не одмени несрећа, а да њихову несрећу не одмени срећа. Оваква упоређивања можете низати као бисере на бесконачан конац. Још се морам захвалити изузецима који и у овим тешким временима постоје.

Свака сличност са материјалним богатством не постоји.

До следећег писанија вас поздрављам.

Лаж

Битна ствар, коју сам успео књигама још боље да видим, јесте та, да је једна од битних појава у нашим животима Лаж, као и сама њена замисао. Неки ће се од вас питати зашто је ова реч написана великим(иако бих, пре рекао узвишеним) словом. Зато драги моји, што се водим мишљу, да је она наш предак, наш потомак и оно најважније. Да смо то ми сами. Смешно, али још више тужно је то што, када би на неколико битних момената остали без лажи, свет какав познајемо би попут мехура сапунице пукао. Почев од нас ситних људи, као домине. Једна по једна, па док све не попадају у црни прах од којих су саздане. Но, то је још једна од сулудих теорија дворске луде. Лаж може бити моћан савезник, али исто тако још моћнији противник. Због тога, памет у главу. Јер колико пута се десило да водоноши досади вода, па му се коса учини престолом краљевским. Чудна је та Лаж. Осећамо се под њом сигурно иако знамо да је кров избушен попут старог џепа на капуту. Осећамо се сигурно иако врата што нас чувају од бесних паса, а још беснијих газда, су разваљена. Стварно је чудна. Ипак, морамо јој од свег срца захвалити на влаги у кући, сталној вентилацији и још бољем осветљењу.

До следећег писанија вас поздрављам.

Срећа је у малим стварима

Скидам капу ономе ко је рекао: „Срећа је у малим стварима.“ Скидам му капу за свако слово у овој наизглед ситној, али опет величанственој мисли. Смешно је то што ову мисао узимамо у уста тек онда када се попут хрчкова накупимо ствари које нас обузму и од којих постанемо незасити. Испрва се водимо овом мишљу, али не схватамо њену праву смисао. Мислимо да се у свакој ситници која нам заблиста крије срећа, те возећи погрешном страном улице почнемо сакупљати гомилу ситница у којима се "крије" срећа у нади да ћемо скупити велику срећу. Али, шта вреди птици силно перје ако не може да полети? Када нам ветар одува бар један лист са тог дрвета среће, падамо у очај дубљи и већи но десет таквих срећа заједно. Само, ни то није довољно да схватимо како нам то дрво није пружало хлад, но нас је више грејало од самога сунца. А опекотине нису ни мало пријатне. Зато треба да се захвалимо сваком ветру, макар и поветарцу, који дуне на наше дрво, јер нам сваким својим таласом разбија све више окове којима су нам привезане и ноге и руке. Захвалите се ветру када их разбије и пустите га нека вас још више својим чаробним дахом вине у небеса. Певајте и причајте другима о својој слободи. Причајте им и нека им ваши окови буду за наук, да уживају у малим стварима. Неки ће вам се смејати, можда чак и вређати, али ви останите смирени попут планиског поточића који одрања и чврсте стене.

Глад

Загрмите небеса! Затресите се горе! Отвори се земљо! Задрхти природо! Погледајте људе како празних стомака траже глади. Траже је и моле за њу као за кишу у сушно време. Покушавају се најести глади, али су толико дебели да, ако буду отворили уста, пући ће попут мехура од сапунице. Не могу их схватити. Надам се да памети немају, јер ако имају тешко нама. Како могу да обећавају нове плодове на дрвету, када секу корење тог дрвета? Обећавају нам те плодове опточене златном кором. Говоре како су изнутра свежи и сочни, али када их отворите они су пуни трулежи и пуни црва, црва од којих вам се мешина скврчи попут лешника и од којих вам памет стане, а душа нестане. А, ми.... Ми ходимо за тим плодом и гледамо у њега као у светињу. Гледамо у светињу, док заједно са свињама једемо помије. Мада, у ово, не бих рекао време, јер нису лоша времена, но људи, али у овом тренутку, који траје дуг низ година нама и ове помије изледају као велик луксуз. Ех, народе мој, да ли да те оплакујем или да ти се смејем? Док скромно једеш помије, гледаш у те плодове и свом снагом их тражиш и призиваш. Призиваш себи још једну глад, а и ову ниси завршио. Призиваш себи смрт, а и ову ниси одлежао. И тако призиваш и призиваш у недоглед. Живиш у картонској кутији коју је испунила влага и чији смрад се не може издржати. Полако, чак неприметно, ти односе и ту смрдљиву, стару кутију, јер им није никад доста. Односе је и дају ти још помија, да их у сласти поједеш. Наједи се, марво једна! Наједи се, кад си без памети! Остао си и без тог картона. Лежиш на земљи, гледаш у оно тмурно небо и опет се надаш плодовима. Па, ево их! Дошли су да те отерају и са те земље и да ти дају те проклете плодове. Дошли су да ти их дају и да гледају како полако умиреш док их једеш. Гледају сваки твој залогај, који те све више убија и који ти све више мрви тело и душу. Смеју ти се онако покварено, а ти се, јадан и глуп, не можеш најести смрти. А када умреш, они ће полако закорачити на твоје тело одржати говор о страдању за више циљеве и онда ће поставити трпезу у ту част. Ево, гледам их како једу своје последње јело, јер мешине дебеле полако пуцају. Али, то је њима свеједно, јер они мисле да су бесмртни. Умазали се од оне силне хране, па се зажелели помија. Навалише и на њих, али нема где. Пуче стомак као мехур од сапунице. Пуче мехур, па падоше поред твог леша. И тако леже два леша. Леже, а нико неће да их узме. Земља их се гади, лешинари их се гаде. Па, шта им остаје? Па, ето, да у миру иструну. И док они труле, више њихових глава расте дрво златних плодова. Расте и расте...

Тама и светлост

Тама и светлост. Светлост и тама. Уствари, шта уопште стоји између ова два појма ? Не, не говорим о добру и злу, већ једноставно о светлости и тами.  Зашто се човек плаши таме ? Да ли се он боји онога што не види, или се боји онога што би могао да види ? А, шта ако воли више таму него светлост ? Да ли онда покушава да се сакрије у тами од онога што види под светлости ? Зар се светлост може сакрити у тами и може ли се тама сакрити од светлости ? Шта је тама, а шта светлост ? Две ствари на први поглед различите попут неба и земље, али опет толико исте, да када мало боље погледате, не примећујете разлику између њих. Па, у чему је онда њихова разлика ? Ни у чему. Њихова разлика је онолико велика колико је наш вид мали, она је онолико далеко колико је наш вид кратак. Ех, колико се ми ослањамо на свој вид, требао би нам телескоп како би проценили људе. Оно што видимо и у светлу и у тами, то видимо и људима. У људима видимо само онолико колико нам одговара, онолико колико желимо. Ако желимо, ми ћемо на њима видети таму, док заборављамо да испод таме лежи светлости. Али, ако желимо да видимо на њима светлост, видећемо је и опет ћемо заборавити да испод светлости лежи тама. Па, зашто онда постоје светлост и тама ? Ето, ту су како би нас опомињале на наше мане, на наше недостатке. Ту су како би кроз векове записале људску несрећу која почиње и која се завршава обичним погледом. Уплетене су у наше животе неком невидљивом нити, која се не може пресећи. Кроз времена нас уче да превазиђемо своје животињске, своје бедне нагоне. И научише ли нас ? Надам се да ће успети у својој светој мисији. Али, запамтите, не може учитељ бити гласан колико ђаци могу бити глуви.

Гост

Још увек не могу да разазнам шта је то што човека, кроз његов читав век, гони и шта је то што га толико мучи ? Баците поглед на људе око себе. Е, сада полако посматрајте сваки њихов покрет, сваку њихову патњу и њихове ужурбане кораке по врелом поплочаном путу. Где ли то они беже и од кога беже ? Ко ли је њихов ловац ? Чији су то они плен ? И како да га назовем, кад име нема ? Како да га препознам кад лице мења попут камелеона који се уклапа у средину ? Али, знам да га могу наћи у свему материјалном на овом свету и тамо где се највише плашим, у људима. Он се увуче у ваше тело кришом, а да тога нисте и свесни. Онда, полако вам преузима разум, полако вам преузима тело, али једино што не може преузети и једино што је свето у људима је душа. Док не схватите ко вам се уселио, начините страшне ствари које вам никад не би пале на памет. Што више борави у вашој кући, то је све више мења по свом укусу и када му престане бити занимљива он одлази. Али, најстрашнији је одлазак његов, јер када одлучи да оде он све руши за собом, руши или оставља у пепелу. У пепелу или пак корову. Када схватите да сте у затворској ћелији, ви покушавате да побегнете. Као што у слободно време одлазите у природу како би се одморили од лажних лица, од лажног града, од лажних обавеза, како би одморили ноге које су шетале по трњу, тако и ви покушавате да скинете букагије са својих ногу и руку и да отворите врата ћелије. Неко својим бегом успе да се ослободи, а неко својим бегом уђе у лавиринт у коме се изгуби и из ког се никад више не врати. Само се питам, док гледам ову несрећу, да ли ћемо престати да градимо себи затворе и лавиринте ? Да ли ћемо престати да трујемо своју трпезу и да ли ћемо престати да правимо отров ? Долазимо до краја ове приче, још увек нисмо сазнали име починиовца. Е, па нећемо га ни сазнати. То могу бити Ја или Ти, па чак и Он и Она и Оно, али ни Ми као ни Ви и, у последњем случају, Они нису искључени.

Мећава

Хоће ли више проћи ова зима ? Хоће ли престати ова мећава и хоће ли нас обасјати сунце ? Зашто нас пролеће заобилази и зашто смо му тако далеко ? Заједно са својим народом ходам по снегу који под нашим ногама добија црвену боју. Окружени смо високим планинским венцима, који нам заклањају небо. Где год погледаш видиш само беду, несрећу и смрт. Глад нам је постала свакодневан извор хране. Тела више не осећамо. Човек када би нас погледао, могао би да види само ходајуће лешеве од којих би му се крв заледила. Испијених погледа и суморних лица гледамо у земљу, јер плашимо се да видимо будућност, а сувише нам је опасно да гледамо у прошлост. Покушавамо да се одбранимо од крволочних звери чија су срца испуњена похлепом и из чијих утроба допире смрад људског меса. Својим крвавим чељустима су нас поредили са прљавом марвом коју треба окупати челиком. Како им није доста ? Да ли ће костима и крвљу напунити своје дебеле мешине ? Покушавам да се сетим своје домовине, али некако све ми је као кроз маглу. Ево, као да ми се назире. Беше то лепа, плодна земља. Кроз њу су протицале многе бистре реке, расле многе шуме и простирали се многи пашњаци. Живео је ту један народ чију су доброту сви искористили. Када пролазиш поред кућа, застанеш и погледаш у двориште. Видиш орах и под њим сто и клупе. На клупи седи старина насмејаног лица и полако и у миру испија једну домаћу. Поред њега седе његови синови. Старица заједно са снајама доноси разне посластице како би се читава породица послужила. А око њих деца се безбрижно играју. И тако кроз читав сокак од куће до куће се чује дечија граја. Сунце је својим зрацима грлило ту земљу, а ветар јој ширио крила. Ех, да ми је само једном да прошетам том земљом. А овако ходам по вечитом снегу и леду у нади да ће мој народ пронаћи пут до куће. Спустила се ова тмина на нас и једино што светли је овај снег који нам својом белином отупљује погледе и који нас је одвукао са пута и бацио у заборав. Авај ! Хоће ли нас неко избавити из овог вечног ропства ? Хоће ли неко отерати ове мрачне звери од нас ? Хоће ли неко... ?

Један уобичајан дан

Шетам се неки дан градом, кад у по' бела дана човеку на сред улице украли кола. Ех, да су била нека, већ је то било дугогодишње, полуисправно превозно средство. Изгледа да, ако нећете да имате посла са овом поштеном господом, треба да набавите што већег и што лепшег џукца. Јер, опште је познато да ће пре однети пекинезера него шарпланинца. Ваљда се риба плаши веће рибе. Шта ја знам. Елем, полако одвезли човеку кола, нико ни да мрдне. Шта ћеш навикли смо да живимо на Дивљем Западу и да  сваки час очекујемо обрачун код О.К. Корала. И тако одоше кола, а човек се ухватио за уши, па скаче од среће. Мисли, како је било добро је и прошао. Улазим у продавницу, кад у том тренутку улеће нинџа са сабљом у руци тражећи да газда испразни касу. Дешава се неочекивано очекиван обрт. Газда, као сваки угледан домаћин вади ватрено оружје које би од човека направило швајцарски сир. Одједном се чује гласно пиштање и у продавницу утрчава господин задужен за празне џепове и пуне руке. Почиње да маше црвеним картоном газди и упозорава га да не помишља на употребу оружја, већ да лепо испуни сва наређења нинџе. Уз то му објашњава како ће се он побринути да нинџи дају што бољу собу у хотелу са пет звездица. Газда погледа лево, па десно, лагано спусти хладну цевку на земљу и испразни сеф са дијамантима и златом. Излетео нинџа, одшетао и господин озбиљно обучен и као да ништа није било. Изађем из радње и угледам Бабу Зенетија како са својим чопором хара по прљавим улицама пропалог града. Само сам се насмејао и отишао што пре кући, како бих сачувао главу на раменима.

Читаоци моји, шта да вам кажем. До следећег писанија...

Брига

Полако залази сунце за брег. Мрак је прогутао шуме и увале. Ништа се не чује. По неки пут заћарлија ветрић. Сред тог мрака стоји једна кућа.  Векови јој порушили темеље, те се она накривила попут тужне врбе. Влага захватила зидове, црепови на крову потамнили. Пузавица свом снагом грли ту кућу и чини ми се да је једино она још држи од урушавања. Када би човек видео ову кућу рекао би да у њој живота нема и да је све одавно замрло. Али, из једне собе гори свећа. На зиду је окачена икона и на њој кандило. Сиви дим и мирис тамјана испуњују собу. На кревету лежи стара мајка и око ње три сина. Један син господски обучен, други у радничком оделу замазан од главе до пете, а трећи јадан, до јада великих у завоје обмотан. Ћуте сви до једнога, ћуте и у мајку своју гледају. Доброћудна старица, анђеоског лика. Пред починак душе своје окупила синове како би их посаветовала и даровала. Погледала сву тројицу, па им казује: " Како сте ми синови, моји соколови ? Каквог сте ли здравља и каква вас је мука натерала да посетите мајку ? Како су ми снаје и унучићи ? Да ли чувате своју дедовину и да ли браните праг своје куће ? Да ли земљу своју обрађујете и да ли коров са њива терате ? Да ли поштено живите и радите и да ли образ и своју част чувате ? Да ли децу своју на прави пут изводите и да ли их скромности и доброти учите ? Чувате ли бистре потоке и шуме велике ? " Синови се глувим начинише и свој стид у страну гурнуше. Запиташе мајку како је и да ли јој нешто треба. Мајци сузе попут реке потекоше и туга је обузме. Смогне снаге старица и одговори им : "Зашто ћутите као мутавци ? Зашто ми не одговарате ? Зар су толики ваши грехови, да  нема речи којима би их описали ? Зар сте дедовину своју продали ? Зар су вам колевке празне ? Зар сте беду на куће нанели и да ли уопште кућа имате ? Образ укаљасте ли толико да се свим рекама овоземаљским не може опрати ?". Угаси се свећа у мрачној соби, соби туге и несреће. Сунце полако зађе и у аманет подмуклом мраку остави сву земљу. А по земљи се ништа не чује, до једног ветрића који полако ћарлија.

Јутарње укључење

Добар дан, моји читаоци. Како леп дан данас. Будим се јутрос и до мојих ушију допире онај фини звук мотора, аутомобила, камиона. Просто опуштајуће.Идеалан начин да вам почне дан. Одлучим да скувам себи чај. Узмем џезву, сипам воду у њу. Кад, одједном, угледам неко непознато биће које ми се брчка по џезви. Шта је ту је. Ставим на плотну и сачекам да проври вода. И узмем да пишем овај текст. Ево проврила је вода. Гле, нема оног створења. Мора да се укрчкао. Само да прелијем... Ето. Да видимо шта ће се данас кувати у свету. Главно јело, "Украјина" (препоручују га светске вође), а за дезерт имамо домаћи специјалитет "Бело потрешће нас за цело". Ако изађете напоље можете се надисати свежег ваздуха са аромама издувних гасова, којекаквих одпадака  и још пуно мириса. За доручак преопручујем месне прерађевине "познатог" порекла и како не би јели саме прерађевине, узмите и хлеб пун адитива. Немојте се нервирати од раног јутра. Прочитајте новине, погледајте вести, послушајте по којег утицајног господина са наше сцене и одмах ће вам бити лакше. 'Ајде, полако сад на посао, треба нацрнчити плату од 200 евра. И само опуштено на послу, увек ће се наћи неко ко ће вам улепшати дан. Биле то муштерије, био то шеф, или неко сасвим трећи. Када се вратите са посла, можете се опустити уз кућне проблеме. Нећу вам се мешати у вечерњи избор, али и ту имате широк асортиман понуда.

До следећег читања.  

Прође дан, прође и живот

Гасим цигару. Стојим наслоњен на шанк и испијам последње пиво за вечерас. Нисам више сигуран колико сам их попио. Ма, као да је сада то битно. Какво је то новокомпоновано сра** у позадини ? Ех, кад се сетим мојих дана... Е, оно је била музика, а не ово. Разгледам по локалу. Види ти оне клинце... Напијају се сваки викенд, троше новац својих родитеља, ништа не раде, немају поштовања према старијима. Некултурни. Немам довољно речи којима би' их описао. Јесте, да смо ми исто тако, ал' се радило, бре ! Црнчило се, бре, знали смо да заврнемо рукаве, мало преко границе и тако то. Ма, знали смо да се снађемо ! А не као ови, све чекају на готово. То ме подсети кад сам са кумом Милошем шверцовао неке цигаре и виски, па нас ухватила милиција... Их, милицијо... Милицајац, брe, возио бицикло, ил' неког Фићу, ил'  Кеца. Узгред, какви су то аутомобили... Ех, кад се сетим свог првог Фиће. Подигао крваво зарађену плату, отишао у радњу. А он стоји, онако, сав се сија, бре. Зовем продавца, вадим паре( онако господски) и добијам кључеве. Седам у њега и правац на море. Е... Него, колико је ово сати ? Ма, где ми је сат ? Дај да питам овог момка. Еј, мали ! Колико је сати ? Шта кажеш !? Ух, могао би ја кренути полако, само да попијем ово што је остало. Дај да платим ово. Мали, колико изађе ово ? Толико !? Ма, није ни чудо какво је стање у држави, сви лапају, а на сиротињи зарађују. Море, држи ове паре и задржи ту сићу. Где сам паркирао кола ? А ту си се сакрио, стари друже. 'Ајмо, полако. Један, два, три ... 'Оћеш ли упалити ? Шта је , пресисао си ? Изгледа да ми шетња не гине. Ево и кише, само ми је она још фалила... Који ми је сад кључ од куће ? Толико кључева, као да сам чувар у затвору... Ах, ево га. Е, несретниче један, немаш ни кучета ни мачета. Уместо да сам се оженио, имао децу. Прави господин. Ал' морао сам ја да глумим мангупа. Откачих ону малу Марију. Каква је то женска била! Луда за мном. Хтела и да се венчамо. Некако се и договорили, ал' на тај судбоносан дан ја умислим како имам још времена и како ћу наћи бољу женску. Напијем се као свиња и завршим у неком каналу. Још сам и батине добио... А за њу нисам чуо од тог дана. Пуштам плочу, стављам на 45, седам на фотељу и палим цигару... Прође дан, прође и живот.

Покајање

Боже, опрости ми. Опрости ми за сваку моју прљаву мисао, за сваку моју погану реч. Молим те. Подигни ме из овог блата, опери ме у реци истине, у реци доброте. Моје упрљане очи очисти, јер сам од прљавштине која се нахватала почео да губим вид. Од мог изгубљеног вида, моја глупост је постала већа, а памет, памет краћа од мог дугачког и поганог језика. Опрости рабу који понизно клечи пред тобом. Јер како могу бити достојан да тебе пречистог и племенитог, тебе који дајеш и узимаш, тебе који си испуњен љубавју према децом својом, погледам у очи. Осећам да сам у оковима својих животињских потреба и у оковима своје кратке памети. Прогутао ме тамни бездан, посекло ме моје камено срце и докрајчила ме моја окрутна гордост. Заточен сам у тами својих недела и свог бескрајног поноса који ми полако заузима тело и претвара га у прах. Скренуо сам са правог пута и пао у прашину. Помози ми да угасим ватру која ми је запалила душу попут сувог сена и која се проширила на моја дела и моје речи и која односи невине животе. Научи ме како да обуздам мисли своје, јер ко сам ја да друге подучавам када сам и ја сам у незнању. Клечим понизно пред тобом, клечим понизно пред свима онима које сам увредио, пред свима онима према којима сам се понашао незахвално. Глупост је преузела моје мисли и начинила од мене слепца подигнутог носа који гази по лешевима својих доброчинитеља . Ех, смејем се глупости мојој јер сам умислио да сам изнад других. А уствари шта сам ја, до једне травке међ јабланима. Покушавам да полетим, али су ми крила изломљена. Покушавам да проговорим, али ми језик одсечен. Покушавам да осећам, али ми је срце окамењено. Па какав је то онда живот ? Просто речено овоземаљски.

Поглед са позорнице

У ово наше напредно доба, ако се оно тако може назвати, људи су све мање заинтересовани за културу. Ех( оно једно са великим уздахом), ево почећу од једног простог примера. Позориште. Значење ове речи се све више губи међу нама и све више личи на оно лепо сећање које у нама буди носталгију. Некада снажно и блиставо, примило је смртоносан ударац од свега оног лажног и исквареног. А, можда нас је искварило ово напредно. Престали смо да ценимо природну лепоту ма које ствари на овом свету, мислећи да ћемо је заменити са овим напредним. Па тако сада, уместо лепог можете чути да је нешто модерно, да је то нешто напредно. Али, у чему смо ми то напредовали ? Елем, да се вратим позоришту. Погледајте мало боље на живот. Зар он помало не личи на позорницу, а људи на глумце ? Када научимо да ходамо по сцени и да искажемо написан текст, пред нама се подигне завеса. Почело је. Маса људи без трептаја и без даха гледа сваки наш покрет који се ниже из секунде у секунду. Временом, у зависности од нашег талента, али најбитније труда и воље наше улоге постају све веће. Сада нас све више људи посматра и сада све више људи долази да нас види. Онако као што се дивимо ружи и онако као што мислимо да ће лепота њеног цвета остати вечна, тако и наша публика очекује да наша глума остане тако узвишена и бесмртна. Онај ко успе да глумом својом прикује своју публику за седишта и исто тако да контролише њихове изразе лица и рекације на сваки његов потез, узвисиће се над осталима. Он ће свој лик, сваку своју реч изречену и сваки свој покрет усадити у душе гледалаца. Последњи комад сваког глумца је његова најважнија представа у животу. Глумац може да бира да ли ће она бити трагична, онако трагична као смрт Ромеа и Јулије чија величанственост достиже бесмтрност, или ће, усред свог узвишеног говора у делу нестати попут бљеска светлости, оставити своју публику збуњену и заувек поставити мистерију која ће се прожимати кроз душе гледалаца и која ће се препричавати занавек. Погледавиши на ове последње комаде глумаца сваки је посебан на свој начин. Зато престаните да будете гледалац ! Престаните да будете обични и престаните да живите у средини ! И, због тога, закорачите даскама које живот значе.

Порекло

У човековој је нарави да, он као свесно и разумно биће, током свог века истражује. Средиште свих истраживања се може базирати на самом његовом пореклу, јер порекло је оно што нас највише привлачи, то је оно што човекову мисао обузима и привлачи током свих векова. У неком тренутку човек свесно као припадник неког народа се заинтересује за порекло тога народа. Али, како да човек сазна порекло свога народа када је оно остало завејано у мећави векова и када је кроз времена као јама, затрпавана костима и наливана крвљу тога народа. Ако не знамо ништа о нашем пореклу како онда да будемо свесни својег идентитета и како онда да се боримо за границе земље наше када не знамо где су оне постојале. Кажу, границе ваше земље су тамо где су гробови ваших предака, тамо где су ваше цркве и манастири. Па, где су ? Рушили их и руше, палили их и пале, пљачкали их и пљачкају, а ми сваки пут када смо устали да их бранимо како речју тако и делом нас су осуђивали као најгоре крвнике и убице, као угњетаваче и као зликовце. Кроз векове смо били растргнути између Истока и Запада, кроз векове смо стајали на граници тих светова и нашим костима, као и нашом проливеном крвљу бранили једне од других и обрнуто. И, како су нам се они одужили ? Гурнули су нас у блато и натерали да им љубимо чизме, као да смо ми њихови робови. Искористили су нашу неслогу и нашу немарност и ударили на темеље наше куће, на наш језик, на нашу културу, на нашу веру и на наше порекло. А сада, сада се називају нашим пријатељима и нуде нам њихову помоћ. Даље од нас погане звери, бежите и срамите се ваших недела и ваших крвних злочина ! Али, авај шта је мој глас наспрам оних који нас воде и који без образа газе по лешевима мога народа, наспрам оних који продају наша гробља и који потпаљују ватру тамо где је нема. Мали је мој пламен како би осветлио тамни бездан. Жалост моја и мојега народа је велика, сузе моје и мојега народа су толике да кад би почеле падати као киша, потоп библијски им раван не би био. Нестаћемо у мрачним вековима који нам долазе. Можда ће нас се неко сетити и рећи: "Беше једном некакав народ, народ који дао животе своје деце како би туђа живела, народ који се у исто време борио сам против себе и против непријатеља својих, народ који је стајао на вододелници култура и народ чија се трагична судбина речима не може исказати. Елем, беше једном некакав народ..."

Вид

Шетајући земаљским путевима, овим око себе затичем људе богаље и људе слепе. Загледам се у њих и видим да они не примећују вид свој изгубљени, но они мисле да гледају широм отворених очију. Ко их тако унакази, ко им је у очи песак бацио и каква то звер учини ? Али, авај, глупо је питање моје, јер ја одговор на њега знам, само покушавам да уверим себе да истина није таква као што ми се чини. Ех, несрећни и јадни људи, ви сте од мржње своје, од своје пакости и од жеље за оним материјалним и пролазним своје очи ослепели. Ваша нада за животом се своди на вашу смрт, ви на вашу смрт гледате као на вечну робију, те покушавате да се за време своје слободе проведете што боље. Ретки су они који на свој овоземаљски живот гледају као на школу која их учи и припрема за смрт, а на смрт гледају као на вечан живот, живот који је испуњен Господом. Е, таква нада вас је ослепела и учинила богаљима. Моји страхови су да ви својом болешћу не заразите и не уништите нове клице које нису укаљане вашом тамом, али мој страх се обистињује од када сте прогнани из врта Еденског. Јер, ви свакога ко покушава да вас исцели и ко покушава да вас научи како да гледате и како да шетате овим путевима земаљским, ви га терате од себе, ви га каменујете како речју тако и делом својим. Ви сами себи копате очи и покушавате да их замените новим технолошким достигнућима и благодетима овоземаљским, али шта вам то вреди када вам је душа упрљана ? Човек, када се упокоји шта од тога може понети са собом? Једино шта му остаје је душа, а каква ће то бити душа која је упрљана оним што се не може опрати и очистити? Жалим јер сам немоћан да вас поведем ка путу правоме јер тама је у вама пустила јаке корене. Господе, опрости нам јер збиља не знамо шта чинимо, обасјај нас светлошћу својом и изведи нас из ове таме вечне, јер бојим се се да ћемо заувек остати удаљени од тебе и да ће нас прогутати тама.

Бедеми

Често запловим чамцем по реци мисли, реком која нема почетка и краја, реком која пролази кроз многе пределе. Каткад се нађем и у пределима мога народа, пределима његове историје и његове патње. Кад заплових тим пределима, река постаде црвена, те ја одлучих да закорачим на обалу, али она беше сива. Уместо по фином песку ја сам ходао по костима. Око мене бејаше мрак, нигде сунце да се појави. Ходао сам дуго тако, главе спуштене, без наде да ћу наићи на нешто лепше. Одједаред, предамном  се нађе неко узвишење, па ја пођох до краја тог узвишења. Стигавши, погледах с висине на земљу, земљу која је опустошена, у којој зеленила нема само нека тама од које се уплаших . У једном тренутку у даљини видех неку светлу тачку која се кретала ка мени. Од јачине тог светла, не могох да гледам, те мало зашкиљих и видех да је то пастир, пастир анђеоског лика који са собом води стадо оваца. Он у руци свој држаше штап, на његовом телу беше монашка одора, а око главе ореол. Ходавши по тој земљи за њим кренуше плаво небо и сунце, трава озелени, поља ошумише, потекоше многи потоци и земља оживе. Како улепша ту земљу он узме штап свој те га заману над стадом својим и његове овце које до тада имаше приглуп лик, почеше примати лик човечији.Он сазида бедеме који чуваше културу и језик српски од најезде инојезичника. Његови бедеми као светионици обасјаваше пут онима који изгубише пут свој у мрачноме мору и сијаше белом и чистом светлошћу која је терала погане звери која хтедоше да покољу његово стадо. Његов одлазак у царство Небеско није прекинуло сјај бедема, јер пламен њихов је вечан и јак као што је вечно и снажно име њиховог Творца. Шта се збило са тим бедемима који су стајали постојано и силно, који су нас чували у мору векова од страшних звери ? Ми смо их срушили, мислећи да нам не треба њихова заштита, мислећи да су звери отишле и да су нестале са вековима, али жалост и несрећа је наша што смо мислили да смо постали разумни људи, али смо остали овце чија памет не достиже даље од нашег носа. Авај, јадни смо ми јер са срушеним бедемима, смо срушили и укаљали име нашег Пастира и нашег спасиоца који све време тужно мотри на нас као родитељ на дете које га повреди и уједе за срце. Бедеми још увек сијају и штите оне који верују и оне који нису заборавили име свога Пастира. Ех, овце једне како сте тако јадне када своје бедеме рушите како би у своје домове пустили оне који су у души крволочни вукови, а на себи носе коже јагањаца, како би сакрили свој истински лик.

Поток

Како је семену потребна вода да би се развило и високо нарасло, тако и човеку недостаје вера како би се уздигао и приближио своме створитељу. Многи народи су тај поток светлости оградили и направили вештачка језера и пустили глас како је тај поток извор зараза и нечистоће. Тај поток је мој народ очувао када му је било најтеже, када му је претило изумирање. Тај поток је очувао језик и културу предака мојих и поставио темеље слободе мога народа. Нажалост, брзо смо у својој слободи заборавили на прави извор светлости и доброте, те смо и ми почели правити вештачка језера и ограђивати се од њега као да је упрљан и као да ћемо се од њега потровати. Ех, народе мој жалим те, јер су ти очи упрљане, твоје су уши запушене, твоја свест је заспала, а твоја уста причају како други нареде. Многи који су покушавали да ти загаде тај поток, нису ни морали да се муче и да крв своју проливају требали су само да те пусте да сам својом незахвалношћу упрљаш тај бистар поток. Зашто ти једини међу народима поткопаваш темеље своје куће који су постављени на костима твојих предака и на њиховој нади да ћеш живети у слободи и у слози са Господом ? Лако скрећеш са пута Божијега и лако се одричеш оних који су за твоју слободу дали своје животе, а величаш оне који су ти нанели највише зла. Народе мој, пробуди се, тргни се ! Пробуди се из тог мрачног сна у који су те успавали они који ти зло мисле, а још веће чине. Опери своје очи водом тог потока и унеси је у своје тело како би оживела твоје замрле органе и како би ти унела светлост у мрачне одаје твојих мисли. Сада када си се умио погледај на своју земљу како је пуста и како је зарасла. Узми плуг у руке своје и поори је и дај јој живота и начини је опет онако лепом каква некад беше. Сада својим очима погледај на оне који су ти злобе нанели, али само их погледај и нека ти они буду опомена. Ако хоћеш да им се светиш, погледај на њих као на децу која своју свест и разум нису развили, јер то они и јесу и размисли да ли би казнио такво неко дете ? Покажи да се разликујеш од звери која без памети лутају овим светом, звери која су пила воде са вештачких језера и која су своју душу упрљала, а свој разум помутила. Надам се да ћеш на време окусити светлост тога потока и да нећеш заувек остати у мраку и незнању, чинећи тако лоше себи, а и својој деци која те уплаканим очима гледају и која те својим слабашним ручицама вуку за твоје скуте и траже под њима заштиту.

Лепота

Гледајући новости на Фејсбуку, наилазим на чудне ликове људске,ликове на којима се налазе лажни осмеси, лажна осећања, празне душе и срца као и њихове пропале наде.Погледам та лица и запитам се где је нестала она некадашња лепота, она неисквареност и она доброта. Шта је од нас начинило наказе или барем утицало да се тако осећамо ? У Античкој Грчкој глумци су своја лица сакривали под маскама, како би се заштитили од гнева богова,а од кога се ми то сада скривамо ? Да ли се скривамо од мишљења и реакција људи на нашу спољашњу, или пак на нашу унутрашњу лепоту,ако се она тако и може назвати ? Почели смо пуно да мрзимо једни друге, постали смо зависни и љубоморни, те нас је гнев начинио поганим створењима, која своју лепоту гледају у своме лишћу различитих боја. Шта ће се догодити када нам то лишће одува ветар, који није нико други но ми сами са нашим поступцима. Наша срамота ће бити велика, али опет њена величина зависи само од нас, јер ми тражимо храну за њу у мишљењу и реакцији истих оних људи због којих смо и офарбали лишће. Неки од њих својим лишћем плаћају цену славе, мислећи да ће је преварити, али јадни су они који мисле да се слава може преварити и контролисати. Они мисле да су славом стекли памет, али само су повећали своју глупост.Слава човека вине у небеса и подари му све своје лепоте,али тако и узима сва њена раскошја и то још брже и са више патње и бола, бола чија јачина предњачи међу свима, она те понизи, укаља те у блату савести и не допушта ти да се уздигнеш и опереш. Она оставља необрисив траг, а тада твоје лишће не значи ништа јер је постало упрљано оним што се не може опрати. 

Како смо заборавили да причамо

Људи кажу да је средњи век био мрачни век за науку,а ја кажем да је 21. век мрачни век за књигу. Престали смо да читамо,престали смо да се лепо изражавамо,да бирамо речи којима бисмо улепшали наш говор. Каткад се осећам као странац у својој земљи,запитам се који је ово језик,зашто је тако празан и зашто нема више оне лепоте која га је красила. Наш народ би требао да почисти прашину туђих израза са нашег језика,сувише се улењио и заборавио да прича. Како време одмиче наше причање личи све више на мумлање него на говор једног разумног човека. Зашто смо се отуђили од књиге и на њу гледамо као на болесног човека,којег свако заобилази?! Књиге читамо само када је то обавезно и свака помисао на читање нам тешко пада као какав напоран физички рад. Ех,када би барем прочитали и то што нам је обавезно,већ смо толико лењи да тражимо препричане текстове на интернету. Заборавили смо да маштамо и некако брзо смо порасли, мислећи да свако ко се не понаша одрасло и ко "не размишља" тако није достојан да буде у нечијем друштву. Прошетајте мало улицом и зауставите било кога и питајте га коју књигу је последњу прочитао. Они ће вас погледати као да причате на кинеском и питати вас :" Шта су вама рекли када су вас пуштали из луднице ? " уз образложење да немају времена за читање. После се чудимо зашто су нам уста зашивена, а мозак на леру.  Читајући књиге прошао сам кроз разне битке, упознао многе владаре, пропутовао кроз разне земље, решио многе мистерије и научио многе корисне ствари. Најлепше је када прочитате неку књигу и када после можете да попричате са неким о њој, а да он не гледа у вас као теле у шарена врата.Пре се онај који чита ценио,а сада мислим, да ће нас ускоро прогањати и да ће бити грех узети књигу у руке.Плашим се да ћемо заборавити да причамо,да ће наш језик нестати,да ћемо и ми кренути путем пропасти, јер шта је народ који изгуби језик и културу,а да нико неће ни обратити пажњу, јер ће мислити да је то нормално и сасвим природно.Зато читајте,борите се за књигу, свим својим снагама какве год оне биле,само немојте, да скрштених руку и затворених уста гледате како нестајемо.

Страх

Страх. Сама помисао на ту реч у нама буди размишљање, инетересовање, па чак и бојазност. Гледавши на уобичајне људске страхове ниједан од њих не може да се мери са страхом спознања своје природе и нарави,спознањем својег размишљања и спознањем својих поступака. Спознање своје унутрашњости може бити као и отварање Пандорине кутије, ако не умемо да контролишемо своја спознања она ће се још у већој мери проширити на нас, али пак ако можемо да своје спознање недостижног обуздамо можда ћемо моћи и да уђемо у његову дубину и да очистимо своје прљаве и запуштене просторије у којима се осећа мирис свих наших лоших поступака и размишљања, свих наших лоших помисли како према себи тако и према другима. Сви људски страхови потичу од унутрашњих страхова и унутрашњих недела. Посматравши мисао као моћно људско оружје треба се запитати да ли је свако способан да је контролише, из мисли настају многи други људски поступци. Нама је дата моћ мисли која узрокује моћ вере,ако је човек у стању да контролише своје мисли, онда ће му и вера бити јача, “ Вером, човек може и планине да помера “ рече господ  Исус Христ. Човек треба да научи да контролише своје мисли, јер сваки пут када наиђе на неки проблем његове мисли постану као рој пчела,те и његова вера постане пољуљана,човек постане несигуран у своје поступке и његове како менталне тако и физичке способности постану ништавило. Зато страх долази из немогућности да се неки проблем превазиђе, неспособност превазилажења проблема долази од несигурности у веру, а несигурност у веру води до несложних и неконтролисаних мисли.

Семе звано реч

Нисам сигуран, да ли достојан сам ја да писаљку у руке узмем и да реч начиним. Замислим се некад и погледам на сваку мој реч како написану тако и изречену. Речи су као семена биљака на каквом их земљишту посадиш,са каквом пажњом их одгајаш тако ће и нарасти и узродити плодом. Ако семену подариш пажње, ако размислиш како ћеш да га посејеш и када се трудиш да му посветиш довoљно пажње оно ће те благородно наградити, моћи ћеш да се поносиш њиме и оно ће те међу осталим баштованима узвисити. Али, пак ако то семе посадиш уз пуно мржње и са невољом и злобом оно ће закржљати и иструнути, те ће својом болешћу заразити и остала семена и почеће да се шири не дај Боже као каква куга. Зато сваки пут када изрекнеш или када напишеш реч, пази да та реч буде изабрана разумом и присебношћу , а не људском глупошћу и љубоморoм која ти као каква отровна материја упрља и загади бистар поток. Кадa га посадиш пази да твоје семе брзину свога раста не добије од твоје глупости те да његово корење почне уништавати друге клице и не само клице него и срца као и наду оних чија је та клица представљала наду и опстанак. Ако научиш како да правилно посадиш и одгајиш семе твоја уметност умног баштованства ће се одразити и у многим другим правцима. Због тога тебе који ово читаш или пак слушаш молим да сваки пут када будеш посадио семе речи, да се сетиш да твоје семе може се проширити и израсти брзином смртоносног отрова који у секунди убија човека .